Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

IV Jesen i zima

»Leptiri treba da znadu umriieti dok sunce siie.« Nama se pričinilo da ic naše sunce zalazilo. Dosada nam ije toliko liiepo sialo, niegov sjaj nas ie toliko obmanuo, da nam se pričinilo kao da tone kad su se pokazali tek laki oblaci koji su malo prigušili niegov siai i umanjili preobilie njegova sviietla. >Svako prolieće gine i sve cvijeće ocvate.« Zašto dakle da se čeka dok cviiet uvene i požuti?... Zar mije bolie rascvalu ružu otrgnuti? Naše je vriieme prošlo, a ipak jie naiteže na vrijeme otići i iednim zamahom VeZ prekinuti. »Wastanimo se, braćo!« Takve su misli vrludaie našim mozgovima.

»Ko će da mu kuća Čvrsto stoji, nek se znoja tai ne boji.« Strpliivo, braćo! Cviieće vene i uvene, no bodliikave su jele uviiek zelene. Treba da prodemo vatru. Ako su naše veze od slame, tad će nestati u vatri. a svaki će otići svojim putem. Tad će nam se pričiniti mieseci što smo ih zajedno proživieli kao lijepi san, kao miehurić sapunice koji sia u duginim boiama, koji igra u suncu i napokon se raspukne. No ako ie lanac iz želieza, postaće čelikom. Strpliivo, braćo, strpliivo! Sunce će opet granuti, oblake raspršiti.

Sastanu li se dva čovieka na svom životnom putu i pruže li si plaha srca ruke da pođu zajedno... Upoznaiu li se dva čovieka na putu života na kojem su dosele osamlieni bili medu mnogima i neznanima — i spoznaju li da otsele ne smiju šutke jedan krai drugoga proći, njihov ie put isprva kao cviiećem Dosut koje širi jak i opoini miris. No cvijeće brzo vene i tad se pokaže da li se njihov odnos temeliio tek na izvaniem siaju i ličnoi dražesti ili su mu temelii bili dublii.

O liubavi sam govorio, braćo, i o priiatelistvu, a pričam vam DOViiesS iedne kvuce. Zar moraiu liubav i priiatelistvo da budu san, lijepi san koji treba da se do kraja sania? Zar smo stvoreni samo za sne, zar moramo samo ruže da gazimo? Cviieće uvene, no bodliike su uviiek zelene. A bodliike bodu!

Prošli su nas mieseci poučili kako se može drukčiie živjeti, naučili sio dn mnogo tražimo od sebe i cd drugili. U bijesnoi jurniavi Su nestali. Jedva smo imali vremena da se ogledamo na desno i na lijevo i na sebe same. Velik dic puta već leži za nama, no ioš veći se prostire pred nama. Polaganije radimo no to nas ne može zastrašiti. Jer naš se rad ne temelii tek na čaru ličnoga zajedništva nego na zajednici naših težnja i na iednovitosti ideala: ustrajte, braćo. ustrajte!

I dode zima. Zimo. koia sve pokrivaš bijelim mrtvačkim plaštem, koia ne poznaješ nikakvo veselie i nikakvi bol. Nikakvu radost prolieća i nikakvi: boli zime!...

Zimo, kojia obuhvaćaš zemliu rukama smrti, ti ne nosiš ipak smrt nego mir. Počiva zemlia i skuplia životne energiie kojima će u proljeću hraniti trave i drveće. Kuješ n lance iz sniiega đavle i zle duhove koji plešu u iesenjim noćima. Mir nosiš svakome. 1! nama si donijela mir — ne smrt. Jer umrijeti se može zbog preobilia boli ili radosti. No ti, o zimo, ne poznaieš ni bol ni radosti Mir. Neka se svako poput zemlie sprema na prolieće, za svoie prolieće. Neka svako ide u pustiniu gdie nema liudi i neka sam živi da nađe put k sebi. Jer vjerujte, braćo, ne može se uvijek liude podnositi. Pa i lice priiatelia često nam omrzne. U nemiru i u žurbi često izgubi čoviek svoi Ja, a čoviek valida mora ipak da bude on sam. ] kao što ima vrijeme kad se zemlia odmara, treba da se i čoviek odmori, da se povuče u sebe eda postane on Sam.

Zimo, koja si nam donijela mir, budi blagoslovliena! Tai mir ie često bio rezignacijom, te ie poprimao lice smrti, no u dubini svakoga nas stvarale su se nove Životne snaze. ž

56