Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 п 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 501

којој је „ко измалована" црквица, полако се спушћа зелешш шипражјем обасуто брдо, на подножју ког' се налазп неколико српскијех кућа, у селу тако званом „Под Црквом". Са свијех је стрвна иначе густа растова шума, а само на сјеверо-исток је погледно и видно, па се на далеко види, а виђело би се још и дал.е, да није нашијех високијех гора, што ти жељне и пусте погледе сузбијају. Између свијухЈиих^ Удрч голи и горди каојда се највише узнио и све »остале „висом надвисио". Са њега како казују, види се сва равна Посавина, све до Саве, воде плахе; а а и с ону страну ј Дрине ^сва се, кажу,;^ бутум јуначка Шумадија море да прегледа. Он је право гнијездо орлушина. Кад смо ишли из Власеница угледамо једнога, ђе^се високо_ плаветнилу^.изизвија као у правцу према цркви, па му ја по својој млађеначкој уобразиљи, опростите и у сујевјерје не упишите, што тијах аугурским. начпном да примјонтш'неко тајанствено знаменије. Пспод њега, као и у свом, до душе узаном видокругу,'види се неколико ' мањпх сеоца, чија вам имена не могу казати, једино с тога, што их нн сам не знам. У кратко да кажем, поло. жгј је овај^дивотан и бајан и заслужује много впше, него ли ја знам својпуг сухопраним и'ладним ријечима да кажзм. ; Расматрајући . одавде ту романтичну и чарајућу огеолииу, сјетих ^се~за час, ђе сам у једном^ пејизажу гледао.ј прекрасни и дражвсни положај неког манастира ■у Швица" рској, а заиста, заиста вам јкажем нншта од овог није љепш.и, ништа романтичнији. 3:1 'сдму 'пагс цркву шта ћу да вам кижем Њезин изгледни план, исти ко' и власеничке цркве, а једни су је те исти мајстори и правили. Разлика је у томе: што је ова од ње и у дужину, ширину и висину по 1 м. мања'; док је власеничка црква дуга 17, широка 9 п висока 8 метара. Торањ јој је са крстом висок 32 м, ма овн торањ држим, да је макар најмање 2 м. од тог нижи, јер на први поглед, у колико се разумпјем. не стоји баш у складу и потнуној размјери са висином саме цркве и нема праве симетрије што одмах иада у очп умјетноме укусу, али моме, ваљда поквареноме, природном својству естетичког чувства потпуно одговара, утичући на њ, као ипак нека складна сумјеса старије и новије грађе. Са страна имаде по 3 врло симетрична и укусно израђена отворена прозора, а на торњу покрај правог има још с цобочне јужне и сје-

верне стране и по 1 имитован. Врата имају, али само једита и то на западној страни. Црква је иначе саграђена од тврдог, ^најтврђег материјала, већим дјелом из мраморова готових, отесаних, што их туда сијасет много има, махом без икаких натписа а рпјетко и са знаковима. Покривена јс ластром. И у унутрашњости 'њеној постоји велика мајсторија и грађевинска, како ћу да кажем — хармонија. Тавана истпна нема, али олтар, у њему жртвеник, часна трапеза, па иконостас, владичин сто, патос, богородичино коло, све је лијепо израђено, све красно ко изрезано. Једино још, што није одјевена како би јој доликовало, али ми се још једнако уздамо у богату ризницу и дарежљиву гааку наше мил^стиве владе, да ће нам из' земаљских средстава у помоћ притећи. РазгледавипГонако површно н унутрашњост и спољашност њену, пођох тражпти мало одмора, али ме шчепаше двојпца • одборнигса: Хајде да нам пнгаеш денија, нема нам ко, а ти си у том бастан; *јде, ено ти н писаљка и хартпја, астал п сва ујдурма, ајде' жив нам био — де!" .Та слегох раменима а и шта бих друго? Никад ваљда, брже нијесам писао, а опет сам се имао распаметпти, јер свијет силни навалио, навалио са денијама, прилозима, са споменнцима, па да чисто не знага, гата ћега и куд ли ћеш прије затурити. 0 само, како је у нашег народа развијено н снажио религиозно чувство. Та не би тп реко, да се ту новац узима, већ, кан' да се овђе I дијели, па се гурају н тару, ко ће прије, бага ко' да је вамо — јагме. По мојој ^срећп помолн се један мој знанац пнсар, те ти ја њега : ајде братко! па му радосно уступим своје 'уважено мјесто, а он га, као што се.^изрази произволно запреми. Било се је већ и смркло, а свијст неирестапо придолази. Ноћ тија, блага па мјесечином блиједом озарена, иј^већ само ко' гато на селу може бити, и звјездицама осута. Свјежи, горски ваздух по мало се креће па буди из днсвног санка лаког, лађаног повјетарца, што по мало сно већ нише мирисаво лишће и тапане гранчице високих и једрих растова. Титраји тог лахорића, гато но се у дивној конгруенцији сучељавају и збијају са изразика прекраснијех пјесама а у њиховим предивним и заиошљивим гајдама, гато су их у „плаховитом п окпћеиом српском ' | гсолу бајном днвне моме и китњасте неве