Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 502

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

са младијем ко' јела високијем, ко' бор стастијем ђстићима уз дирљиве звуке јаснијех свирала извијале. Па и небо плаво, небо српско и оно се је кан'да у свечаније рухо преобукло. Ено, сво је порожено сребрнастим сјајем пунаног мј есеца! попуљано јаоним звјездицама, па ко' да би романтичност ове тавне и прекрасне ноћи зачинило, а оно му се ено, запад прекрилпо гомилама лијепијех кунуса и страна кроз којих истом п који пут сјевне дуга, фантастична свјетлица да се сав мрачни запад сјаји. 0, како је то дивно, како свечано свудјен, куд гођ погледаш. Та све ти нешто гине из очију; не мозвеш се сит нагледати. Не знаш ни сам, куд би очи расијане упро', па да их и не скидаш с тога предмета, јер је „све радошћу дивном наравњено". Ватр е се по брду расуле, па само их је лијепо гледати! изнад њих се надвили ријетки димови у густом шумарку. У сред тијех буктећих пламенова расјала се од уцаљених свијећа и од полијелеј а прекрасна црква, око које дрма у најрадоснијим_ у најневинишм заносима иет, шест кола дичнијех „Срба и Српкиња" и питомијех и јуначкијех Бирчака. Још не пантим, кад сам радоснију ноћ провео ; па и сада, кад се свега сјетим, подиђе ме нека угодна милина па онда туга, у којој бих ипак, чини ми се, вазда рад био остати. Највише су ме занимала та „виловита" кола, код њих сам сву ноћ п провео разматрајућп и примјећући много што шта идеално, лијепо и примјерно. Зврцајући у наоколо, ко по бојном табору извјештач политпчнијех којијех новина, наиђем пред славолуком читаве групе људе, ђе се искупили преда њ, па слушају, а појединици им читају. Заинтересова ме па се протурих ближе њих, а они само слушају, па се чуде и диве како је натпис „срочито и лијепо искнађен ко' пјесмарка". Баш ћу га ја, ако буде мјеста овђен пренијети, ал' прије ћу тога, е допуштењем да проговорим коју и о самом славолуку, јер је и то био један цвјетак у кити наше миле свечаности. Преко 10 метара чинп ми се, имао је у висину, подигнут на четири шумом искићена ступа и на лукове сведсн. Сав се је зеленио а на врху у сред зелени стајали су згодни натписи, који сами изговораху, да је заиста са развијеним естотичним чувствпма они, који их је онако красно израдио | и исписо'.

Наједноме, између врло вјешто пзрађених коринских стубова, у чијем су лузима летила два анђела са маслиновим гранчнцама а у сриједи блисто се сјајан крст, стајале су ове три кптице у чисто калиграфским словима изрезане: „С Удрча, Јавора, све наших планина, Купите се виле на пгралиштима, Па пјевајте пјесме, нек свемир заструји, Од милина нек нам сав Бирач забруји! * Срб-владике Ћорђа прппјевајте име, Јуначкп се Бирач данас кити њиме, Сплећите му вјенце од самијех зрака, А славу му вите небу до облака! ■јг Јер је и то звјезда на небу српскоме, Што по њему сјаји милом роду своме, Па разгони тмине у врлинском сјају, Утпрући путе млађем нараштају! И овај овђе славолук са натписима п онај на друму, као и они у Власеницама правио је за опште ствари заузетни и вриједни наш и сад штрбачки учитељ г. Атанасије Трифковић, коме нека је и част и признање и дубока хвала и с моје и с одборске стране, што није жалио ни труда, ни времепа, а да их онако украси н гледаоце задиви. Хвала му и опет. Послије по ноћи бијаше мало застудило и кишица поче ромињати. Ја кажем киша, ал' не, не, — то су биле топле сузе радоснице, нашег просвјетитеља, митроносног св. Савве, што но пх је од радости лио над својнх мплим, премилим народом, па народом још „кога до данас нпко не надмаши у храбрости, родољубљу, разумности и одушевљењу за слободом". Посјетио сам мало час и наше Цнгане, што су се пусти 'нако дерали уз сво1а јасна ћеманета; али нијесам за дуго код њих ост'о. Има ко да ужива у тој храпавој серенади и осим мене, а ја волим слушати: „мани, мани, благо нани" и „трени, трени, благо мени" па уживати у тијем бурним одушцима најневинијих и најрадоснијих осјећаја. Од кола до кола, а не научен на неспавање, и ако ми се бијаше задријемало к'о никад, ја ипак нијесам 'тио лећи т. ј. управо — нијесам имао ђе. Већ тумарајући станем онако кроз зубе удешавати: „код оваке лијепе ноћи — да ја морам спавати", па и ако су се моје дремовне мисли у потпуном контрасту с њоме разилазиле, ја сам ипак све пјевуц'о,