Nova Evropa

споменуте двојице значио напредак такођер и у форми, будући да су се ови први појавили с прекомпонираном песмом за један глас и гласовир. Додуше, љубљански грађанин Јурај Флајшман издавао је још у првој половини 19. века лист „Slovenska g-rlica”, y којој је доносио песме с веома примитивном клавирском пратњом, но то су биле песме компониране по китицама. Потребу издавања правог глазбеног листа донео је тек ненадани развој словеначке глазбе средином деведесетих тодина, и Франц Гербић, ванредно марљив равнатељ школе Глазбене Матице, који је својевремено већ обелоданио био збирку црквених песама („та чјопгКа“), почео је 1899 године издавати лист „Глазбена Зора". Али је Гербић, крај све своје добре воље и намере, био и сувише везан догматичким спонама, о којима смо мало пре говорили, те се његов лист кретао већим делом у старом духу, услед чега се није могао одржати, па је након две године опстанка обустављен, Међу сараднинима „Глазбене Зоре" истиче се, поред самог уредника, једино Јосип Павчић, складатељ омиљених песама. Већ 1901 почео је излазити нов глазбени лист „Мо:1 Ахогф", који је одлучно утицао на развој словеначке глазбе. Испрва су „Нови Акорди" доносили музичке прилоге, а после су проширени и књижевним прилогом који је изврсно уређиван, те био веома омиљен ради своје борбене садржине, Уредник „Нових Акорада“ био је већ споменути Гојмир Крек, који је и као складатељ сарађивао на свом листу, но чије је значење још веће као уредника. „Нови Акорди"“ злружили су под својим окриљем све досад споменуте складатеље, те су привукли током времена и нова снажна имена која су доцније постала значајна у историји словеначке глазбе,

У „Акордима“ су се првипут појавили Емил Адамић и Антон Лајовиц. Адамићев развојни пут јасно се огледа у „Новим Акордима“: његови првенци су још веома примитивни, но почетком Светског Рата, кад су „Нови Акорди" престали излазити, био је Адамић зрео композитор. Врло плодан и свеж таленат, бавио се он највише складањем з60орова, па је написао тек неколико соло-песама за „Нове Акорде". Солопесму неговао је претежно Антон Лајовиц, који је 1904 ступио пред јавност на концерту Глазбене Матице и као складатељ оркестралних симфонијских дела, те је тиме завео нове форме у словеначку глазбену литературу. Током излажења. „Нових Акорада“ развио се изненадно већ раније споменути П, Хуголин Сатнер, који се, иако више није био млад, прихватао са младеначким жаром све већих задаћа, Он је компоновао, почињући испрва с малим зборним песмама, 1908 године вокалну кантату „О пемћн“, а охрабрен успелим покушајем прихватио се онда и већих кантата с оркестралном пратњом, те је набрзо компоновао једно за другим; „ЈеНејеуа

227