Nova Evropa

најпопуларнији савремени приповедач. Он није никада признавао начела |! аг; роџт | аг,, којему се словеначка модерна деломично подала; он не сматра књижевно дело само знаком културе него и средством да се њиме култивише душа и срце. Притом је увек остао у тесној вези са животом нашега народа. У почетку је у његовим новелама било доста

лирског („Реге са", „Км Ки“, „Отапје ш сИгопе“, и друго), но касније је његов стил једноставнији, лапидарнији, уметничко складнији („Зата" — 1912, „Пека Апска" — 1913, „Boji“ — 1915-1916), те се прихватио и већих композиција (роман „Z moderneda sveta” — 1904, историјски роман „Род 51060dnim solncem" — 1906-1907), Финжгар се посветио и драми

(„Divji lovec” — 1902, „Naša kri” — 1912, „Veriga” — 1919, „Razvaline življenja“ — 1920).

Поред ових књижевника, који су давали смер развоју словеначке књижевности, нису њихови остали савременици лако успевали да се истакну; још су понајбоље успевали књижевници који су писали у хумористичком и узгојном смеру: Радо Мурник и Фр. Милчински у хумористичкој сатири, а Др. Јоже Дебевец, преводилац Дантеа, и Фр. Милчински у узгојној приповеци, Теже је било лиричарима, који су и нехотице осећали моћан уплив Жупанчића, Кете-а, и Мурн-а. Овде треба споменути Силвина Сарденка (Др. Алојзиј Мерхар) чија је поезија надахнута свештенички, те који је написао неколико циклуса mecaMa („V mlađem jutru”, „Roma“, „Dekliške pesmi“), meMy сродну уршулинку м, Елизабету (,12 тоје сећсе“), затим Флоријана (,СуеКко"), Голара, песника словеначке земље („Разапо polje“, „Rožni grm'“!, az писца сељачких приповедака и прича; дра. Алојзија Градника, песника приморске земље и њених невоља („Радајосе žvezde", „Pot bolesti”), P, ПЏетерлина-Петрушку, 8, Молеб-а, и друге. Уз ове Меупанчићеве вршњаке истичу се на свој, деломично нов, начин, неки млађи песници: Ант. Дебељак („Solnce in сепсе"), Павел Голиа („Резпи о zlatolaskah"), Фр. Албрехт („Музјепа dolorosa", „Pesmi življenja“), HMsar AnGpexr („Slutnje“), Jarxo Tnacep („Pohorske рон“), Др, Јожа Ловренчић („Пеуе!ја dežela“, „Trentarski študent”), Op, Besx („Pesmi“, „Pastirčki pri kresu in plesu"), An, Bona („Žalosne гоке", „Vigilije;),a Cr, Koconem

Слично као што се догодило лиричарима, догодило се и новелистима, који се поред Цанкара једва и запажају; тако Зофка Кведерова са својом тенденцом женске еманципације, Милан Пугељ,;и Антон Новачан, са својим приповеткама из сељачке средине. Слободније се осећају они приповедачи који пишу веће приповетке, и драматичари, Овде треба споменути међу старијим приповедачима који нису

232