Nova Evropa

~

Bela Kuću, prostu i solidnu, što sa svojim kolonijalnim stilom pre izgleda kao stan kakva palanačkog finansijera, ili kakva fabrikanta porcelana, nego kao stan predsednika jedne republike od 120 milijona.

U parku oko Kapitola bilo je mnogo krupnih crvenih orhideja. Ponegde, tu i famo, šušte male vrteške za prskanje i polivanje trave, i veverice pretrčavaju preko usamljenih staza,

Vašington je varoš mira, spokoja, juga sa cvećem, plavim nebom, i odmorom, More je i ovde blizu, kaoiu Njujorku; ali izgleda da nema one magluštine i teške vodene pare što skoro po celo leto guši po njujorškim ulicama,

Svugde je puno malih drvenih kuća u kolonijalnom stila, Puno je drveća i lepih leja na livadicama; i puno plave dece u holandskim haljinama,

Po neki žut list padne tu i tamo, Padne polako, značajno, svečano,

Što da vam pišem, koliko poslanika zaseda u Skupštini, i koliko senatora u Kongresu, 1 Ко је La-Folet, i Bora, i Progresivni Blok! I koliko je stopa visok Vašingtonov Obelisk, i kakvi su saloni u Beloj Kući!? |

Žuto lišće polako pada,..., i plavi južnjački sumrak...,

Ја зе žurim nafraš na stanicu, dok se zamnom pojavljuju nad mirnom varoši prve zvezde, Radjaju se na nebu što. je sada kao od tanke plave svile,

IL M. Petrović,

HMCMO M3 HEMAUHE.

Kiel, kogmeM maja 1923.

Како је то само било Једног лепог дана, отиснули смо се из оног загорског вилајета, тамо негде крај Вараждина, па, прегазивши Оредњу Европу од Загреба, до Северног Мора, и пресекавши бивтне Велико Немачко Царство од Салцбурга, па, до Хамбурга, заклонисмо се у килски затоп, на Источном Мору, да се коначно смиримо и започнемо свакидањи тај живот без великих перипетија и догађаја. Замислите себи, како је могло бити Загорцу при души који никад није био даље од Града, и није видео лепшег града од Загреба, кад се једног дана. нашао у Минхену на Максимилијанову Тргу, и онда набрзо затим у Берлину на, широкој »Опфег деп паел«, и затим на хамбуршком пристаништу са, оним силним »верфтовима«!... Дошавши касно у ноћ на минхенски жељезнички парк, изишавши из вагона, стао сам ко укопан, сам са својим пртљагом, незнајући камо и како. Прогурам се ипак некако кроз људе, који врве као да, је подне, и нађем се пред колодвором, где ме нападоше разни »лондиневри« и аутомобили и кочије. Кад сам сутрадан изашао на улицу, и све видео, поче ми свитати пред очима, где смо ми то тамо далеко на, Балкану, У срећној вемљи несрећне формуле ОХО. То ми је бивало све више јасно што сам даље ишао. У Берлину, и касније у Хамбургу, све оно ротадијоно и динамично кретање улица, трамвеја, аутомобила, кола, влакова, па стршење десето и вишекатница, па, тргови, споменици, паркови, где пиште и вриште

167