Nova Evropa

najviši cilj? A najviši cilj i jednog i drušoš je uživanje, samo za jednog u jednom vidu, za druđogš u drugom. I sad dolazi G,. Vidović da traži, da umetnost odsad, 1 u buduće, ne bude tu radi umetnosti, ili da bi se umetnici u njoj iživljavali, već radi njegova etičkog pokreta! Hvala lepo!

Za G. Vidovića postoje, teoretski, samo etičke potrebe. To je jedna fatalna zabluda, On propoveda samo dobro, i ništa drufčo; moluje nam ružičastu budućnost sveta ako će svako činiti samo dobro, isključivo dobro, i ništa drugo, A ne pita, kako bi takav svet izgledao? On traži samo ono što je dobro za sve podjednako, otprilike onako kao boljševici u Rusiji, Kao da je svako na svetu samo radi drušo8š, pojedinac samo radi mase. To je zamenjivanje cilja sredstvom; jer u stvari, masa je zato tu da svakom pojedincu, ukoliko je to u okviru celine močućno, osigura što veću ličnu slobodu, a ne da svakoga izjednači sa sobom, i da od sveta načini jednu čudovišnu smesu, smeštenu u odromnu kasarnu, iz koje će biti isteran bičem svako ko se ne bi hteo povinovati opštoj masovnoj disciplini i potrebama prosečnosti. Budući da je cilj svakog živog stvora uživanje, to bi — po G. Vidoviću i njegovoj filozofiji, ili etici, — svako imao da Želi isto, i da u tome uživa na isti način, da se odrekne svake svoje radosti i individualnog života, pa da utone u masu, učeći je samo dobru a zaboravljajući na sve ostalo. Jer šta je drugo nego to, kad se traži od umetnosti da se odrekne sebe pa da postane »moralna«, i da samo stvara dobre gradjane, u smislu Vidovićeva »etičkog pokreta«?!... Siroma Gete i Šekspir, i Dostojevski, i Leonardo da Vinči, i Mikelandželo, i toliki drugi! Gospodin Vidović im zabranjuje da umaču pero i kičicu u strast i krv, i da crtaju i mračne strane života, »već samo u dobro, da prikažu uzore savršenstva«, Kolika zabluda, da ne kažemo drugu reč!... Ne kažemo, da umetničko delo ne može služiti i moralnoj svrsi, ali mu to tek ne može biti jedini i najdublji cilj, — ono ima da izidje iz duše umetnikove čisto i bez primisli, i što je više udaljeno od svake namerne tendence utoliko više stoji i utoliko nam je draže! I kad bi G. Vidović mogao, u duhu, da zapita recimo — Getea, ne bi li on svoj genije stavio na raspoloženje »etičkom pokretu«, mesto da piše i peva »Као Нса па бтапз«, te da »kvari duh« sveta, čuo bi pouzdano njegov bogovski smeh, umesto odgovora, i puklo bi mu možda pred duhovnim očima, ako bi to bilo mogućno, da svi ti ljudi velike vrednosti i kulture radije ne bi ni dolazili na svet nego što bi pristali da žive u bezutešnoj pustinji koju vidi i crta G. Vidović kao raj budućnosti, Pa bi i nas, sitnije duhove, koji od života tražimo više nedo mlitavo životarenje, morao ukloniti s ovoga sveta, ili bar uništiti u nama sve uspomene na tolike lepe doživljaje, i na velike ljude od kojih smo učili da ljubimo

266