Nova Evropa

imućstvo, da — kako se čini — ovaj predmet on jedini obradjuje javno i stalno u ovoj našoj zemlji, i to još u vidu »pokreta«; pa je prirodno, i pravo, da nješa uzmemo povodom za ovaj razgovOrF,

Govoreći o kulturi, Gospodin Vidović bi morao pre svega dati sebi računa o tome: šta je fo kultura? Jer, kako se čini, on tapka u mraku već kod samog tog pojma, od kojega polazi u svom rezonovanju; drukče bi teško bilo razumeti njegovu teoriju o fome, da kultura odgaja zlo, da pili granu na kojoj sedi, da uništuje sama sebe. Naprotiv, prosto govoreći — a sa filozofima Vidovićeva vidokruga mora se prosto 50voriti —, kultura je ona koja oplemenjuje prirodu, ljudsku prirodu, koja je sama po sebi sebična i sujetna, ili — kako bi G. Vidović rekao — zla. Ne treba nikada smefnuti s uma, koliko je vremena trebalo — stoleća i tisučleća — da čovek dodje do ovoga što je sad, Koliko je muke i patnje, predrasudš i zabluda stajalo, da se postigne ono što nam danas izgleda tako prirodno; recimo, da se dodje do onog pojma o pravu o kojem G. Vidović s tolikim prezirom i s tolikom nekompetencijom govori! Koliko je borbe utrošeno samo nato, da čovek dodje na svet s gotovim uverenjem o svome pravu da bude čovek! Ili, zar misli G. Vidović, da mu je to uverenje bilo urodjeno od iskoni, pa da je — recimo i mačka svesna da čini zlo kad dohvati miša i zadavi?..., Onda, naravno, nije čudo da se G. Vidović čudi, što su se sve religije oduvek ograničavale nato da zabranjuju zlo, mesto da naredjuju dobro, — kao da je dobro i pravda normalno stanje u prirodi, a ne zlo i nepravda, Stvar je kulture, da oplemenjuje, da i dobro načini prirodnim, ili da da bar odomaći medju ljudima, i ona je to činila kroz stoleća i kroz stotine stoleća, i još čini. Njen je zadatak, da životnim nagonima ljudskih stvorova, čovekovu egojizmu, postavi granice i ciljeve; ali ne da ih uništi ili ukloni, jer bi time uništila samoga čoveka, već da mu prirodne snage i nagone obuzda, da ih »ušori«, da im postavi kao najvišu metu da se preporode, tako da medju njihovim stremljenjem i etičkim zahtevima ljudskog društva bude sve manje trenja i protivnosti, Kultivisan čovek, čovek od kulture, ne želi ništa što nije u skladu s njegovim etičkim potrebama, i ne čini ono Što misli da treba zato da bi došao u nebo, ili da bi bio nagradjen za svoje dobro delo, kako to zamišlja G, Vidović, Nagoni ljudski su, u suštini, isti; a ipak, kolika razlika, kvalitativno, izmedju želja i potreba jednog divljaka, ili i jednog prostaka, i jednog kulturnog čoveka u pravom smislu te reči! I umetnik, koji oseća najveće zadovoljstvo u ovaploćenju svoga genija, i pračovek koji se naklopi nad svoj plen pa ždere, — oboje idu za užitkom života, ali — zar ne zjapi provalija medju njima pri istom nastojanju da postignu svoj

265