Nova Evropa

ŠStoiosamdeset stepeni G. Vidovića,

(G. Miljenko Vidović održao je, u Dubrovniku 5, maja 1929, predavanje o temi: »Uzroci duševnog pada Evrope, i vizije budućnosti«, koje je posle dao i štampati, u Sarajevu, Zamolili smo našeg saradnika, gospodju Katarinu Stanković, da za »Novu Evropu« napiše svoje mišljenje o ovom predavanju G. Vidovića, zbog važnosti same feme, pa to mišljenje donosimo u sledećem, Gospodja Stanković je, kako će se setiti naši čitaoci, jednom već pisala o G, Vidoviću, u broju »Nove Evrope« od 11, maja 1928, koji je bio, uglavnom, posvećen kritici Vidovićeva Pokreta.)

Osnovna misao Vidovićeva predavanja: da se evropska kultura kloni svome padu, nije, dabogme, originalna; čujemo je, za poslednjih godin4, ponavljati na sve strane. Samo što Je G. Vidović stvar uprostio, pa se i ne trudi da da neko naročito svoje objašnjenje »frulog Zapada«: njeđova se celokupna mudrost svodi na staru, čoveku urodjenu predrasudu, da je ono što je bilo uvek bolje od onoga što je sad i od onoga što će doći. U istini, stvar stoji obrnuto: sadašnjost je uvek bolja od prošlosti; upravo, sadašnjost je onaka kakvu je ljudi, uglavnom, žele, — ona je izraz njihove duboke volje, pa ko veruje u progres čovečanstva (kao što G. Vidović kaže da ipak veruje), za tođa današnjica mora nesumnjivo biti bolja od prošlosti. Crnačka muzika, strast plesanja, frivolno shvatanje ljubavi, i slične pomodne pojave, samo su bobuci od sapunice na površini današnjeg ljudskog života što ih iz svoje dubine izbacuje vrijući, večne mćne stvarajući duh sveta, i znače tek vidljive simptome nevidljivo postajanja a ne izraz svetskog mišljenja i uverenja, sam po sebi, Ogromna većina ljudi, možda, i pristaje da u svemu tome uzme učešća, ali samo spolja, dok iznutra ostaje netaknuta, jer zdravi urodjeni osećaj ljudski nadjača i savlada uvek izrasline i trenutne ćudi kulture. Ako ima prostakš, u današnji dan, koji manikiraju nokte i dobro igraju tango ili šimi, pa misle da su time postigli sve što modernom »kulturnom čoveku« treba, tome nije kriva kultura, već to znači, da nju prostak krivo shvata, zamenjujući ono što je na površini sa suštinom i jezgrom, A. to opet znači, da u njemu još nije oživela potreba za pravom kulturom, Pa je ni Vidovićev etički pokret neće razbuditi u njemu, govoreći mu protivu manikiranja nokata i igranja; jedino će ga, možda, uveriti, da je manikiranje i igranje nepotrebno, pa će on pustiti da mu opet rastu nokti kao i pre, samo što će sad još k tomu verovati da to spada k »unutrašnjem ргерогадјапји«, Рге dvadesetak godin4, na pijaci jedne уаго се Donje Austrije, odgovorila mi je jedna mlada bakalka, ćerka jednog čestitog zanatlije, na moje pitanje zašto nema dece: »Bože moj, u

263