Nova Evropa

današnji dan, kad se živi za sport, nema odista čovek više kade za to!l« Eto kako se može podrešno shvatiti progres! To je bilo još pre Rata i svih njegovih loših posledica; a ipak zato žene ne prestaju da radjaju, i velika većina ih nije tako бира i bez pravoga instinkta, da bi nasela ovakim zabludama.

Ja dakle, protivno gospodinu Vidoviću, tvrdim, da u današnjem svetu ne modu nigde da otkrijem nikakav nazadak u etičkim stvarima, I kogod nije slep i gluh, već ima otvorene oči da vidi i uši da čuje, mora jasno raspoznati govor povesnice, pa uočiti sve dobro, veliko, i lepo što je pred nama, i što nipošto ne zaostaje za onim što su pred sobom imali naši oci i naši praoci, A površnosti i neukusnosti je bilo oduvek, pa kome je stalo da pronalazi šta su raniji vekovi u tom pogledu činili, taj će lako naći da je »društvo« {»otmeno društvo«!) često f{rivolnošću i neodgovornim životom kudikamo prevazilazilo današnjicu, Samo što ljudi koji guraju čovečanstvo unapred obično nisu provodili dane, i noći, na balovima i paradama, po krčmama i terevenkama; a broj onih koji danas neumorno i istrajno rade, nastojeći da unaprede ljudski napredak i svetske tekovine, zacelo je kudikamo, beskrajno, veći nedo što je bio ikad ranije!

G. Vidović udara dlasom tvrdeći da je lice kulture dosad bilo okrenuto samo prema zlu, a ne i prema dobru, pa da se mi moramo pobrinuti da se ono okrene dobru: »Kultura ima da se obrne za punih stoiosamdeset stepeni«. Medjutim, on kao da kulturu sudi prema sebi, jer on sam ogrezao je u tome grehu, da u svemu vidi samo zlo; a potpuno je slep za sva dobra kulture, u kojima mi toliko uživamo. Njegove primitivne tvrdnje dale bi se, uostalom, na vrlo primitivan način pobiti. Naprimer, G. Vidović kaže, da je »zlo danas u očima ljudi normalna pojava, i o zlu se svi bave, a dobro naprotiv pojava abnormalna, za koju nažalost niko neće da čuje,..«, — a mi svi znamo narodnu poslovicu: ko peva zlo ne misli; budući da kultura, i sadašnjica, пебији резти i pevanje, što niko пе poriče, to bi dakle već ovaj jedan fakat tukao u glavu celu teoriju o »uzrocima duševnog pada Еугоре« koju propoveda G. Vidović. Pita se stoga, da li tu uopšte vredi dalje trošiti reči, kad argumenti na koje se obaramo stoje na tako staklenim nogama?

I doista, mi smo sa mudrošću i »etičkim pokretom« G. Vidovića odavna načisto, pa se ne bismo na njih vraćali, da nam njegovo poslednje predavanje ne daje prilike da zastanemo na jednoj temi koja Je sama po sebi neobično zanimljiva, a pritom još uvek, i možda još zadugo, aktuelna, —

naravno, kad o njoj raspravljaju drugi umovi i govore dublji filozofi nego što je G. Vidović, Ali, G. Vidović ima io pre-

264