Srpski sion

С тр . 846.

„СРНСКМ СИОН."

В р . 48.

Нама је, кад смо састављали овај предлог, лебдила пред очима велнка цел: споразумак с а ј е р а р х и ј о м, д а с е ј е д н о м о к о н ч а о н а б о р б а, к о ј а т р а ј е т о л и к о г о д и н а н а уштрб дркве и народа нашег. Рекло нам се додуше, да је тај споразум постигнут ве1) год. 1865 и да ми тај споразум кваримо. Ја ћу узети да је тако, нремда оормалан доказ доиринесен није; али морам одмах казати, да је тај споразум потресен, кад је сабор год. 1870. стао поправљати устројство епархијских области. Устројство тих области по кр. рескрипту од год. 1868. јако се приближавало каноничкнм установама наше пркве, и ја разумем, да је архијерејски синод могао пристати на такво устројство, али сабор од г 1870 удалио се од тог каноничног темеља, те је напустио споразум с јерархијом, о којем се каже, да је 1865. био получен. Мени је знано: да се је архијерејски синод оиречио и касније против појединих уредаба сабора, и да је 1886. ставио се у диаметралну противност против становишта сабора у погледу надлежности и делокруга сабора у пословима народно-црквене автономије. Из свега овога овлаштен сам закључити: да у битним питаљима наше автоном и ј е, н иј е д о сада п о л у ч е н с п о раз у м између сабора и архнј ер еј ско г син о д а. То је доказом, да ми не кваримо тај сноразум, него ми иастојимо, да га успоставимо Тај споразум не може се получити друкчије него на теме.љу основних н р а в и л а н а ш е д р к в е. И ми смо се, изра ђујући те предлоге, ставили на те основе. Захтевати дакле, да јерархија, односно енисконат, напусти та основна правила дркве, значило би захтевати, да епископи прекрше своје заклетве и да погазе своје апостолско звање. Ја држим, да онп то учине, да не би билн вредни, да их ова земља носи, јер би тиме издали и дркву и народ свој. Ја велим: и дркву и народ свој, јер су основни темељи наше дркве били онај бецем, за који се заклањао и народ и црква у најтежим часовима својима. Ако би јерархија односно еписконат нама за вољу срушио те бедеме, ко нам јемчи, да неће јерархија одноено еписконат узмаћи и пред ким другим?

Па куда ће онда доћи наша православна црква? Чувајмо те наше бедеме и настојмо да се сиоразумемо са јерархијом нашом, одржањем тпх бедема наших. Та јерархија наша п ми, снновп смо једног народа и деда једне дркве. Трсба само да поштујемо права јерархије, а јерархија да призна наша права, п споразум је готов. Н а т о м м е 1; у с о б н о м п р изнава њ у п р а в н и х к р у г о в а о с н о в а н ј е „у с т а в", који је на дневном реду, н зато ми прнстај е м о у з а њ. Обе странке, и либерална и радикална, опречиле су се иротив тога устава. Ми смо у попустљивости ишли тако далеко, колико смо могли, а да не Ооујетимо главну цел — споразум с јерархијом! Но жали боже ми одзива код нротивних странака нисмо наш.ш никаквога. А узрок је тому, да су и у либералној и у радикалној странци вође скрајпнх струја узели барјак у руке, и примили водетво. Доказ томе јесте интранзигентно држање тих странака, и околност она: да су борбу из уредништва својих гласила пренели на сокак. Најпре су господа око „Заставе", па онда она око „Браника", којима лаворике радикала ниеу дали мира ни у сну, инсценирали изјаве зборова бирачких, у прилог своме становишту. Славни саборе! То ннје моје нагађање, то нам је потврдио муж са свим надлежан у тим питањима, застунник г. С. Јовић. Ти бирачки зборовн дигли су по наручбипп хуку и буку против једноставног статута, која по оном, што сам напред рекао, није ни најмање оправдана и коју бар они неби били смели иза зивати, који говоре о споразуму. Је-ли такова маниФестација на месту у пословима црквеним, где сваки мора судити ио својој савести а не по туђој глави? Јесу ли такви бирачки зборови као неорганизована тела, способни, да они повуку границе између делокруга јерархије и световњака. Ја миелим, да је на то зван и оспособ.вен само овај народно-црквенн сабор, којега чланови заузимљу више становиште, и који нмају преглед о целом низу питања, која овде долазе у разматрање. Те маниФестације не само дакл^ да немају Сврхе, јер на човека од значаја неће упливисати, него су од грдне штете у толико, у колико свет може помислити, да ово репрезентативно тело