Stražilovo

728

СТРАЖИЛОВО

Б р. 46.

завезивао пријатељске одношаје, шта више, судећи по званичним споменидима млетачке архиве, формални савез (ММ ХВ. &1. 9., Нор!' Сгеасћ. Сгпесћеп1. II. 43.). Сад се дала прилика, да се тај одношај још бољма утврди. Кнез Лазар даде ђурђу Срацимировићу кћер своју Јелену за жену. Година њиховога венчања до данас се није нашла нигде забележена, али је сва прилика, да је то било те исте 1380. или најдаље 1387. год". На самога Хопфа и његове речи: „Аисћ пи! сћзт 8егћепкбш§ ћагаг \уаг ег (Ва1§а II.) 1111 1>ипс1е", ја се не бих смео ослонити и, не знајући, шта се управ у „ЉИ ХБ. 1о1. 9." каже, онако о формалном савезу Балше II. с кнезом Лазаром говорити. Но што се удадбе кћери Лазареве за ђурђа Срацимировића тиче, то и из ириповедања Орбиновог излази, да је удадба та била 1386. год. Орбин вели, да се ђурађ, бојећи се Дукаћинаца, оженио кћерју гснеза српског Лазара, но грегаи у том, што ју назива Деспином и што каже, да је она прије тога била за Шишманом, кнезом Молдавским. Да није кнез Лазар дао г. 1386. кћер своју Јелену ђурђу зетском иод условом, да га призна за свога господара или да му бар уступи део од приморја? Ја не знам, како да друкчије изјасним себи оно „господин поморију" и оне одредбе у погледу поморских тргова и сланица у повељи кнеза Лазара од 9. јан. 1387. год. У једном рукопису, који се прије 40 година налазио у манастиру светогорском св. Павла, има на последњем листу овај запис: »Сш кннгл, рекше Лп тнкннкк ндмнсл с6 вк дин Бллгокирндго н хрнстоагобнкдго н 1кОго1.ж нросквштешшго господннл кие^д Лл/.лрл н К1.Л10КЛС1ШЛГ0 гемоу сннд, госнодннд К л к к д; скдркжсшт1шл :кс н 1.1 л кксс срквсккие ^емлге нлус же н п оморскје, н тдко кк гедннсткт; н кт. лгоккп пок-кждлгоште к(1лгк1 ско№. Пнслсе нокблг.нјемк господнпд Клккд нт. домоу скетмхк лрхнстрдтнгк Унхлнлд н Гдкрнлд прн госнодннт. н у^нтблн, ккжшемк пдтрјдрхн м-ц Сфрсмк ј лкто а;е кг. тогдд 6895=1387. (в. Григоровића 0черкЂ путешеств1л и т. д. II. издање 24., Аврамовића Света Гора стр. 116.—117 ). Прво да узгредице приметим, да Вук, који се у запису том двапут спомиње, ако се на првом месту и назива сином кнеза Лазара, није био прави син његов, као што је г. Гачки некад (Оцјена старијих извора итд. стр. 156.) мислио, већ да је то зет Лазарев, Вук Бранковић, и то господин Вук уз господина кнеза Лазара, и за њих се у занису од г. 1387 , — дакле од исте године, које је и поменута горе повеља кнеза Лазара издана, и у којој се кнез Лазар назива господин српској земљи и поморију — каже, да држе у власти својој све срнске земље н д V е ;к е н номорскЈн; и да живећи тако

у јединству и љубави иобеђују врагове своје. Треба још прочитати повељу истога Вука Бранковића, писану 20. Јануара 1387. у граду Приштини, у којој он „по милосги божијој Вук Бранковић пише за знање свима, како послаше власгели дубровачки поклисаре своје господину ми кнезу (Лазару) именом Николу Гундулића и Јакова Бавчилића, и донесоше к њему записе великога господина цара Стефана, и господин кнез не потвори им те записе, већ им баш потврди; тако исто дођоше речени властеле и к мени, и ја видевши записе госнодина цара Стефана и господина ми кнеза такође не потворих већ их потврдих и учинисмо овако и т. д. и т. д. Вук Бранковић имао је, као што се из.те повеље његове види, своју земљу, своје тргове и градове, свој двор и своју властелу; („н нднндуе волшн грддоке кк ждривн дркждкн гего (то јест Вука Бранковића, зета кнеза Лазара) прнлнунше се" пише у житију Лазареву у Летопису М. С. за 1874. II. 114.) и као што кнез Лазар за случај, да се он свади с Дубровчанима, даје њима рока од 6 месеци, да могу сви Дубровчани изићи с имањем из земље господства му, тако исто за тај случај одређује и Вук Бранковић у својој новељи. У историји Бугара (руско издање стр. 440.) вели К. Јиречек: Лазар је владао земљом, ал.и већ не као цар или краљ већ као прости кнез. Скоро независно од њега господарио је Вук Бранковић на Косовом пољу, где му је у граду Ириштини и столица била; а у „НапсТекв^гаввеп ипс! Вег^луегке уоп ВегМеп и. Воашеп, Рга^ 1879." ггаше исти Јиречек на стр. 39.: „ХогсШсћ уоп 8аг 1Ш 1гаеп 8ег1леп ћоггасМо Кпеи ЈГагаг; етеп ^гоззеп. Тће11 Аев ВапсТев ћевавв У1к Вгапкоујс, лте1сћет Рпигеп, РпШпа, УисНгп Ш1с! Тгерсе 111 Дс;ш Мтепћенгк с1ез Кораошк §ећог1еп." А наш г. Мијатовић изразио се о том г. 1881. у поменутој књизи Гласника на страни 215. овако: „Али Лазар, и ако је био цар, није био једини самодржавни госиодар српскога царства. Зет његов Вук Бранковић владаше једним од најлепших и на.јбогатијих крајева српске земље онако исто самодржавно, као што владаше Лазар другим крајем" . . . Но Лазар није био цар нити после год. 1371. може бити говора о српском царству; Лазар је био самодржавни господин све српске земље, или су га за таког бар зетови његови Вук Вранковић и ђурађ Срацнмировић признавали, ако је сваки од њих и имао своју државу и у њој заиоведао. Јиречеково „иочти невависимо од Лазара" боље је, рекао бих ја, од Мијатовићевог „онако исго самодржавно владао је Вук својим, као што владаше Лазар својим крајем." — У владању Вуковом било је Косово и ситнички градови; Дреница с градом Борчом;један