Stražilovo

-ез 355 ен-

на гранчиди крушке караманке, цвркуку две тичице, што се, опуетииши ])аширеиа крила и реп, онако елатко кл.уиовима л.убе. Дервиш ага, као и сваки Турчин, ужива у цвркутап.у тичица, гледа их, весели им се и у себи тумачи лепршање њихово. Не потраја дуго, а у башту у1,е пекакав рајетип, оборепе главе и тужиа ногледа. На неколико корачаји, пред агом, стави руке па нрса, јгоклони се и смерно стаде. Ага се нробуди и:{ својих сањарија. — А, ти си, Никола! Које добро? — Камо да је добра, честити ага, ама зло је, зло! — Шта говориш море? Да ти није ко год болан? — Није, ага; ама ако нам ти не помогнега, нронаптћемо као нико иаш! Сејмени ми везаше брата и одведоше у хапсу. Веле да то чиие по пашииој заиовести. — Казуј мо]>е, за што га одведоше? А ко би то знао, честити ага; веле да га неко обедио, да је хаинип. Штета — мисли Дервиш ага -— штета, он је добар човек. Мало је аџамија, ама опет доба]). Како сада да му се помогпе? Вог на тн, честити ага! Ти можеиг много. Та зар имаде у овој земл.и инсатта, који би могао што Дервипг-аги одрећи ? Дервиш ага је Хапе дан; он може мпого. Може! може! Не може ни Де])вшн ага, ако закон и л.уди пс дају. Тако је то! Али хајде, иокушаћу. Јовап је честит човек; штета да тамо иструне. Севап јесге, ама нека нрипази иосле, да ми образ н.ега ради не црвепи. И Дервиш ага устаде. Мало ногуреп тихо корача кроз криве и узапе махале, док не стиже у чаршију. Нико не прође мимо н.ега а да му пе укаже селамом и нитомим осмејком пошту, као да је паша н нешто внше. У папшиу еарају дочекују Дервиш-агу, као и самога пашу, пбкорпо, али још нешто бол.е: са нријатним осмехом, који као да ти каже: баш си нам мио, сви те волимо ! А тим осмејком, у коме л.убав т])еиери, не дочекује се пи иаша ии везир. Он је и од везира више. Наша га је дочекао оиако исто ири-

јатним изразом, као и они у чаршији и серају. Али Де])виш ага, поред свега 'т(»га ноштован.а н л.убавн, етоји иред иашом, као што доликује млађему нред старијим. — Седи, Дервиш-ага, седи! Да се ниси уморио? . —- Нека, честити нашо, пнсам уморан. Ама срце је уморно, певоља ме нред твоје лице догопи. — Седи, дс! Ако невољи имаде лека, лако ћемо је одагнати. — г Ги моЖеш, честити пагао! — Слушам те, ага. —■ Дођох да ти се замолим за онога Влаха, што га данас затвори. Добар и иоштеп човек, мало је несташан, ама инак добар. Оирости му, иашо, за сада! НГтета да чами тамо, а код куће му стоји толики иосао не довршен, на ситна дечица. Учиии, пашо, севан је. — Ама, опо је бунџија. — Кх, бунџија! Млад човек иа мало песташап, ето, то је <;ве! — ]гад тп тако велига, Дервига-ага, опда ћу га нустити. Твоја је света, не могу ти вол.е кварити. Но заповести иашиној доведоше млада човека. Наша га укори и ])ече му како би иструпуо тамо, да га није Дервиш ага, измолио, за то пека од сада буде мнјшнјп ако пе желп да и по други пут дође амо,, од куда се лако пе излази. Па ко је тај Дервига ага? Је ли влает? Је ли какав ста])и државник или јунак? Од куда п.ему толико моћи, да леиом речју најтврГје тамиице отвара? Ко је он? Дервига ага је обичаи, имућан човек, као и многи други; али пи један од тих пије толико •поштован и признаваи од свију, као што је то Дервиш ага. И народ и власт и Турчии и рајетин поштују Дервиш-агу. Дервига ага је — Хане дан\ Је ли човек затворен, а јога пије осуђеп, ма шта да је згрешио, биће Слободан ако за п.ега Дервиш ага замоли. Ако је већ осућеи, на п.егову молбу устају најугледннји грађапн и иду нагаи па ће га измолити, ма да је већ и иа „бит назар" пошао. Занитате ли, од куда толико моћи овоме човеку, сваки ће вам одговорити, то је: Хане дан.