Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ 105

Госпођа Даница Бандић учитељица је у Вел. Кикинди, она, има већ томе прилично времена, поред рада у школи рали и на књизи, кад јој је то могуће. Ја сам раније са доста задовољства прочитао неколико састава, ове ваљане наше колегинице у Босанској Вили, па сам добио и књигу причица које је госпођа Бандић написала, а чији сам наслов горе исписао.

Буба Мара, Златно влаће, Босиљак, Прича о рањеној ласти, Наша, сапутница, Врабац као врабац, Прича о морсковачи и Браца тих осам причица лаких, нежних, некако — рекао бих — интимних и концизних ушле су у ову књигу, чији је и наслов некако —- бар мени изгледа, интересантан.

Без великих претенсија, једним лепим стилом (нека ми поштована госпођа опрости а баш хоћу да кажем: и не баш најправилнијим језиком) лепо и разговетно, при том занимљиво, прича госпођа деци о обичним, познатим, још више ситним стварима: босиљку, ласти, врапцу, срнчету и т. ол., али то она каже некако лепо, нежно, ако смем рећи меко, при том скрене лако пажњу на оне интересантности које иду и уз сваку ма како обичну ствар, да се то чита пријатно са задовољством.

Ја сам лако са доста интереса читао тетка Данину књигу и себи и деци својој, и допала нам се свима. Лепе су и оне поучне причице: Бовиљак, Златно влаће, Прича о морсковачи (види се одмах да је писац учитељ) као и она сентиментална О рањеној ласти, интересантан је Браца а баш је некако леп и симпатичан Врабац као врабац. Без претензија да дајем савете, ја бих само зажелео да „тетка Дана“, при евентуалном спремању другог издања, своје књиге, напише још какву причицу сличну оној „Врабац као врабац“ и овоме замени Буба Мару, која, чини ми се, ни пио чему није заслужила прво место у овој симпатичној збирци једне наше интелигентне учитељице.

„Тетка Дана“ (госпођа се, надам се, неће наљутити што је пишем по лепом називу њене књиге) је овом књижицом као и још неким радовима показала да зна и уме да пише за децу, ја бих желео да она и даље ради и да своје радове ове врсте покуша да „пласира“ у ђачку читалачку публику и са ове стране, а ја верујем да би она амо била и одмах примљена и радо читана.

Ја нисам овим редовима мислио да помогнем растурању ове књиге, ја знам да би то био узалудан посао, ја сам желео: да објавим (и ако доста касно) једну лепу дечју књигу и да скренем пажњу на једног успелог радника на дечјој књижевности из редова наших учитељица, што, код нас бар, није ни обична ни честа ствар.

Лесковац. Милан В. Поповић учитељ, уредник Бачког Напретка.