20. oktobar
Данашње стање радничких мензи
у Београду
Радничко-службеничке – мензе добиле су пун размах тек након ослобођења, у тренутку када се стало на принцип: да радвици и намештеници треба да буду опскрбљени тамо где раде.
Мензе у првим месецима, свог постојања нису баш најбоље функционисале. У њима, је владало несређено стање, биле су . нехигијенске, без доброг руководства, без инвентара, без повољних просторија, без икаквог плана за снабдевање, без књиговодствених евиденција, са, неуједначеном исхраном — која је углавном зависила од довитљивости снабдевача —, са великим режиским трошковима, са малим бројем потрошача.
Од момента када је Координациони одбор за мензе преузео на себе руководство над свим мензама у Београду, осетио се сигуран напредак и данас се може рећи да су радничкослужбеничке мензе стале на чврсте темеље и да одлучним жорацима иду напред у сваком тогледу.
Данав се у мензама хране шреко 19.000 радника и намешттеника, док се још у децембру месецу хранило свега око 8.000. Мензе су само у јануару меседу издале 585.779 оброка, хране. Од оброка највише се издаје
ва. (346.900), затим вечера (164.008) и најзад доручака (15.862). За те оброке издато је у јанувру 274.818 килограма масноћа, поврћа, меса и зачина. Поред тога још и 85.779 кутија бакалара и 10.290 кутија меса у конзервама.
Треба истаћи да је народна. власт овде учинила највеће наџоре и пружила пуну помоћ мензама тиме што је потпуно омогућила њихово снабдевање.
Многе мензе у Београду ниву мимале повољне хигијенске услове, нису имале стручно руХоводство, па су услед тога, поред немогућности снабдевања, "настали и несразмерви режиски трошкови. Такве мензе тешко су опстојале и из дана у дан гомилале дугове. Одбор за, мензе је то на време уочио, па је донео одлуку да створи широки план о припајању мањих, нехигијенскијих, лошијих мензи са већим режиским трошковима мензама које су у досадашњем раду показале успех, које имају боље руководство, боље хигијенске услове и веће практично искуство, а територијално су блиске.
Корисност остварења овога, плана осетила се после припајања појединих мензи. Услови исхране знатно су се побољша
ли, а режиски трошкови пали су на половину, па и више. Многе мензе наилазиле су на тешкоће у свом раду због великих режиских трошкова. То је случај нарочито са мензама које имају мали број потрошача а скоро исти број особља као и мензе са већим бројем потрошача. Поред тога и велика, је потрошња огрева, Навешћемо један од таквих примера. Преду-
зећа _ „Југострој“, „Гвожђар“, „Рекорд“, фабрика _ лака и „Голднер“ у Раковици, имала,
су свака посебно своје мензе. Међутим, када су мензе спојене у једну, настала је огромна уштеда и у огреву и у платама и у просторијама.
Када је већ реч о режиским трошковима, треба навести не колико карактеристичних приМера који нам говоре о непродуктивности мензи са високим режиским трошковима. У мензи АСНОС-а, где се храни око 250 потрошача, режиски трошкови по једном члану износе 350 динара (зато је и дуг те мензе око 80.000 динара), У мензи Атине режија је 308 динара по члану, у мензи Риунионе 200 динара, а У Белсаповој мензи само 62 динара по једном члану.
До тако несразмерних режиских трошкова дошло је углавном због тога што се није имало прегледа економичности рада, јер се У мензама не воде скоро никакве књиге. Због немања тог прегледа могло се десити да поједине мензе имају више особља него што треба, да. троше више огрева но што би требало (јер су УМ ложишта, изнад којих се кува храна, неекономична) итд. Зато је Одбор за мензе узео на себе задатак да по свим мензама, организује јепнообразно књиговодство које би у сваком моменту могло да пружи право финансиско стање мензе. .
Но, треба се дотаћи и још једне ствари која донекле може да омете правилан развитак мензи. Наиме, руководства појединих мензи у Београду скоро уопште немају никакве везе са. Координационим одбором за мензе. Не постоји она, чврста,
Беза и непрестана координаци- |
ја толико потребна за пуну
спех у сваком раду.
Градски организам је састављен из низа разних делатности његових становника и њихових потреба. То су, на пример: становање, саобраћај, рад, одмор и разонода, снабдевање итд. Све су то компоненте једног организма који се зове град. Једна од веома важних компонената, битна за правилно функционисање осталих, је саобраћај.
Београд је по свом положају у могућности да развије све вр" сте саобраћаја.
Читав низ разних околности утиче на правилно решење саобраћајног проблема града, или тако званог саобраћајног чвора. Саобраћајни чвор је само технички појам који нам указује да се у једној тачци саобраћајне мреже укршта више саобраћај них праваца. Али у Београду као и у многим другим градовима, од чисто техничког појма чвора, створен је прави чвор који се из године у годину све више мрсио, тако да је изгледало као да га је немогуће решити и постићи једно добро и исправно решење.
Код покушаја да се доведу У хармонију пројекти појединих врста саобраћаја, требало је прибегавати многим вијадуктима, подвожњацима, _надвожњацима, усецима у самоме граду да би се избегла супротност идеја примењених на терену. И на крају, увидевши немогућност таквих решења почело се изнова и то опет на исти начим, тј. стручњаци по појединим врстама саобраћаја радили су одвојено, без ве. ћег контакта.
Посматрајући _ сва досадања саобраћајна решења видимо да се скоро сва подударају у томе што се проблем веже само за десну обалу Саве и Дунава и то у много случајева и У самој ужој градској зони. Изгледа да је овакво схватање погрешно, јер је потпуно логично и оправдано да Београд пређе на леву обалу Саве, а што би се сигурно већ одавно десило да Сава није била гранична река.
Посматрајући међународну саобраћајну мрежу, обзиром на Београд, долазимо до закључка да је главни саобраћајни сувоземни правац у Београду северозапад—-југоисток. Сви остали саобраћајни правци могу се веома лако и добро повезати са овим главним правцем, и то ван територије самога града. Ако посматрамо сам рељеф београдског терена, видећемо да цео саобраћајни систем У Београду морамо поделити на две зоне, и то горњу и доњу зону. Доња зона би ишла обалама Саве и Дунава и улази у Београд долинама миријевског, мокролушког, кумодрашког потока и Топчи“ дерске реке, а горња зона би ишла гребеном Београда.
Речни саобраћај се одвија У доњој зони града. До данас су београдска пристаништа примала робу, углавном, само за Београд, што значи да су пристаништа (била потпуно локалне природе а што је опет сасвим неразумљиво када град лежи на међународној реци са јаким саобраћајем. Узрок је био тај што није постојало уређено пристаниште са свим модерним лучким постројењима. Овакво једно пристаниште изгледа да би требало подићи на дунавској обали и то зато што је најближе правцу кретања међународних бродова и што је Дунав шири и погоднији за маневрисање већег броја пловних објеката. Савска обала долази У обзир за локално пристаниште, затим као главно путничко пристаниште и као место за зимовнике, евентуално бродоградилиште, пошто је добро заштићена од ветрова. Истоварна пристаништа за Београд морала би се предвидети на неколико места десне и леве обале Саве и десне обале Дунава да се извесне улице града не би сувише оптеретиле јаким теретним саобраћајем. Београдском реч. ном саобраћају мора се посвети. ти нарочита пажња, јер је ту потребно само допунити природне услове, који су, изгледа, били и главни узрок да се Београд на овоме месту подигне.
Друмски саобраћајни правци улазе у Београд зракасто и скоро сви ти правци били су довођени до самог центра града где се и вршио прелаз са једног правца на други. То је доводило ло општег загушења саобраћаја у улицама центра па се морало прибећи разним саобраћајно-полициским мерама да се то загушивање колико-толико ублажи. Тако је и дошло до погрешног убеђења да је један од главних саобраћајних проблема Београда решавање позоришног и теразиског трга. Велики број пројеката и службених, и на конкурси“ ма, и приватних, није могао да лонесе једно задовољавајуће решењо, зато што проблем није био исправно постављен.
Улазак главних саобраћајних праваца у Београд морамо поделити у две зоне, на горњу и до-
аи пива мати шљива антаиниемнти лнитининиининннееи иако инииисиснин послате летети танки кате тва шета ен ве тета ен еашетаваиилн па иннавн заниви таланта ниси
ДИСКУСИЈА .О УРБАНИСТИЧКИМ ПРОБЛЕМИМА
њу. У доњој зони би се одвијао локални и транзитни саобраћај ау горњој само локални саобраћај. Веза горње и доње зоне на дунавској страни београдског гребена се лако ' постиже због блажег пада терена. Напротив, везе савске падине се много теже постижу због великог нагиба терена. Таквих међусобних повезивања друмова мора бити неколико, и то ван граница града, како би брзи и теретни транзити потпуно мимоишли град. Друмски саобраћај Београда мора из основа да се измени. Аутобуски и теретни саобраћај мора да буде исто тако организован као и железнички са свим потребним објектима, а не да се, као до данас, аутобуси пробијају кроз градске улице потпуно неорганизовано до какве трошне кафанице, и да ту буде почетна и завршна тачка међуградских аутобуских линија.
Железнички саобраћај је најгломазнији и редовно захтева
Е 6,
НЕЛИ
6
(РАЈЕ.
АВИ
У ВИА
| И 1
заузимање великих градских површина, а уједно и паралише још веће површине и искључује'их из планске изградње, Тако: је, на пример, цео терен од панчевачког моста, идући обалом до Чукарице између железничке пруге и обале, потпуно неиско. ришћен и умртвљен. Посматрају“ ћи све досадање пројекте и ре• шења тзв. Б. Ж. Ч. добија се утисак да су решења у много случајева веома компликована и гломазна, крута ин нееластична. Сам проблем железничког саобраћаја постаје много једно. ставнији ако транзитни теретни саобраћај потпуно уклонимо са градске територије. На територији града би се одвијао само далеки путнички саобраћај, док би локални саобраћај преузели аутобуси и градски трамваји. С тим увези потребно је да се из. врши електрификација београдског железничког подручја као и нормализовање разних ширина колосека. ·
НА БРАНИКУ МИРА
+
— Чико, онај ми прети! — Ње бојсја, ја здјес! ·
БЕОГРАДА.
у
САОБРАЋАЈНИ ПРОБЛЕМИ у Генералном плану Београда _
«За ваздушни саобраћај потребно. је предвидети већу површину погодног терена у близини града за само пристаниште, које се мора добро повезати за друмску и железничку мрежу.
Једино решење, да се доведу у склад све врсте саобраћаја са целокупним животом и развојем Београда, јесте да се цела организација и планирање врши са једног општег гледишта тј. са гледишта урбанизма. Београд има веома погодан положај У сваком погледу н има све предуслове за једно добро урбанистичко решење. Тим путем се мора једанпут кренути, ако не желимо да Београд продужи и даље, онако развијање, како се развијао до данас. Само кроз једну ' јединствену урбанистичку концепцију можемо доћи до лепог, мирног, здравог и напредног Београда.
Арх. Милан СОМБОРСКИ
ОРГАНИЗАЦИЈА КОМУНАЛНЕ 5 ДРАВСТВЕНЕ СЛУЖБЕ
Актуелни здравствени проблеми Београда су многобројни и разноврсни, И по томе како се постављају и по томе какви су начини и могућности њиховог решавања. Њих је могуће поделити у две групе: 1) у проблеме које поставља служба лечења 60лесних (куративна), 2) у проблеме које поставља служба заштите здравих (превентивна). Ови проблеми тако су важни и обилни, и по једној и по другој грани здравствене службе, да их је немогуће све и скупа изложити у једном резимираном чланку. Овога пута биће речи само о здравственим проблемима по ли: нији лечења болесних.
У погледу организације комуналне здравствене службе, њени руководиоци стоје на истој линији по којој је организована и државна здравствена служба, тачније речено ни ту нема размимоилажења а још мање лутања из простог разлога што постоји један јединствен план, план државне здравствене службе, Карактеристика је ове организације, а она се довољно јасно не види на територијама ширег пространства, деконцентрација, што у градовима значи реонизирање здравствене службе, а што за округе значи среску организациону здравствену јединицу.
Београд је, можемо без пре: теривања да кажемо, у реонизи. рању здравствене службе потпуно успео. А то није само његов успех у организационом погледу.
Конкретно посматрано, ево шта то значи;
Београд има седам рејона; У сваком од ових рејона он има по једну т. зв. рејонску поликлинику, са извесним бројем најпотребнијих амбуланата (интерном, хируршком, зубном, дечјом, саветовалиштем за мајке, антитуберкулозним диспанзером, школском здравственом службом итд.). Без обзира на друге разлоге и циљеве, разлог за успостављање оваквих рејонских поликлиника био је тај: да се најширим радним народним масама пружи здравствена нега, најближа, најбржа, најпотпунија,
што је могуће стручнија, — па према томе и најефикаснија.
Успех рејонских поликлиника је реалност, М зато ми можемо слободно да признамо да њихово пословање у свему није на оној висини каква је у плану предвиђена, из више разлога: поликлинике нису још материјално у потпуности снабдевене; поликлинички лекари још нису у потпуности схватили значај ових народних здравствених институција; али, и сам народ није ове своје домове здравља прихватио како је требало. |
О рејонским поликлиникама и о њиховом раду може да се пи.
· ше много више.
У Београду за лечење грађана постоје још многе друге здрав-
ствене институције: амбуланте, опште поликлинике, специјалистичке амбуланте, антитуберку-
лозни диспанзери и болнице било да су под руководством др“ жаве, Градског народног одбора, завода за осигурање радника, или приватника. Неке од ових институција имају своју специјалну намену, лече одређену врсту болесника; ово је разумљиво без даљег објашњења. Али има институција и таквих које служе само за једну класу болесних људи, рецимо болесника-радника код уреда осигураних, или болесника-приватника, имућних да би себи могли да допусте лук“
суз санаторијумског лечења, Мин.
разумемо разлоге постојања и оваквих здравствених институција, али ипак мислимо. да је целисходније да оне посебно не постоје, јер би било друштвено идеалније, а економски јевтини“ је да здравствена служба наро. да буде обједињена кроз један једнообразан систем институција. Ми верујемо да ће до тога У скорој будућности доћи. Београд је најтуберкулознији град у Европи. А борба! против туберкулозе у њему увек недо: вољно организована, а још недовољније материјално обезбеђена: ми о туберкулози много гово-
римо, а врло се'мало против ње.
боримо. — Сви знамо да тиме чинимо зло и себи и другима, па
ипак остаје по старом. Разлог, је једноставан: ма смо сиромашни, а борба против туберкулозе захтева много материјалних жртава. Београд. је био, а сада је нарочито, многољудан град; у њему многн социјално-здравствени проблеми нису још увек решени; у њему је не само мало стано· ва, већ је и од.тога недовољног броја врло много нехигијенских. И многе друге недаће чине да
у-Београду има врло много ра-
збољевања од заразних, као и од. других болести.
Београд је имао и пре овога рата, а данас има још мање, мало; недовољно болесничких постеља, а то значи да је много грађана, кад се. разболи, осуђено да. болује — да умире без могућности да се лечи.
Београд има око 350.000 жи-
теља, а само око 2812 болесничких постеља, што чини само оКо 8 постеља на хиљаду житеља, — Од овога броја има; за разне болеснике 284; за душевне болеснике 254; за туберкулозне око 200; за хируршке око 300 итд. Е „Поред туберкулозе проблем здравствене заштите деце је један од најважнијих. за Београд, За нашу земљу. Смртност деце код. нас. је огромна, а само благодарећи великом наталнтету број нашег становништва не опада, већ расте. -- Здравствена. служба није 06. једињена, јер има једних здравствених институција којима Рруководе министарства, других којима руководе градски односно обласни одбори, трећих којима руководе уређени санитетски органи, н др.
Као што смо убеђења да је реонизирање ·здравствене — службе у Београду један од главних успеха. здравствене организације, тако смо мишљења да ће обједињавање здравствене службе бити један од највећих успеха државне здравствене политике уопште,. Ае и
Др Милутин НЕШКОВИЋ
4 професор Универзитета
= општем интересу. Ме-
Пасивисти и „борци од. четрдесет шесте“
Нова Југославија у обрачуну са старом победила је у свим
одлучним питањима, али ваља приметити да многи појединци још нису начисто са правим смислом новог духа а с друге стране да има носилаца старог који са новим и не мисле да се помире. Ми ћемо овде изнети две категорије нарави које су у пе следње време све изразитији предмет јавног потсмеха. То су категорије такозваних „пасивиста“ и „бораца од 46 године.“ Шта су то пасивисти» Ово име чује се у народу све чешће и чешће. Коме се оно придева» Пасивисти — то су људи који не раде, а ипак добро живе. Не учествују у обнови наше земље — а ипак некако дођу до допунских следовања. « Ево примера: За прославу. 20 октобра, дана ослобођења Београда, једна група напредних 0младинаца, активиста, решила је да као свој дар 20 октобру у• клони рушевине из Дечанске У лице. Запослени преко. тана они су овај посао морали да обавлају ноћу. Ноћни олмор, толико пстребан младим љулима, они су
ћутим, у исто то време, то јест такође ноћу, само 200 метара олатле, у Коларчевој бр. 1, у баРу „Клеопатра“, омладини Здравковић и Срђа седели су и испијали флашу за флашом „Фрушкогорског бисера“ и чашу за чашом „Ајеркоњака“, играли фокстрот и танго. ;
Ево, ова два омладинца јесу „пасивисти“ Они не падају под удар неког законског прописа. „Ајеркоњак“ — може се пити. Фокстрот — може се играти. Учествовати у раскрчавању Дечанске улице — није обавезно. Шта су они дакле згрешилир Ништа! Они нису активисти. То ле све, Они су зато пасивисти! Међутим, ево чуда: на уличној конференцији, кад је улични одбор прошириван претставницима омладине, Срђа захтева да он у“
ђе у Извршни олбор фронта „испред омладине“. Зашто да не За оно у бару „Клеопатра“ нико ни зна — а
друго он ништа није радио, То је све достојно једног пасивисте кесји хоће да се претстави као активиста.
Друга једна врста људи чији су поступци противни новом духу који се на свим пољима дру“ штвеног живота испољава јесу такозвани „борци од 46 године“. Рат се свршио 45 године, Многи људи, стварни учесници у рату, стекли су неоцењиве заслуге за ослобођење и стварање Нове Југославије. Они, међутим, на тим заслугама не заснивају никакве своје привилегије и не желе ништа друго осим да се и даље 35лажу за обнову и бољу будућност своје домовине. Међутим, има једна шака људи који на темељу некаквих својих фиктивних заслуга за народно:ослободилачки покрет присвајају само“ власно, извесне стварне, не фик• тивне, привилегије. Такви људи — то су „борци од 46 године“.
Примере је лако наћи. У дирекцији телеграфа, једна дама, тражи да јој се у стан уведе телефон, који јој је окупатор за време окупације одузед. Пред чиновником она резонује овако; Одузимање телефона то је про“ гањање. Прогањани за време окупације јесу пријатељи и активни припадници народноослободилачког покрета. Она је, дакле, страдала зато што је помагала народноослободилачки по крет — отуда треба да јој се сад врати телефон.
Тако, на темељу измишљених заслуга, измишљају привилегије такви „борци“ као што је ова дама.
Ево још једног примара: Недеља, Пред биоскопом „Јадран“ огроман ред чека карте. На крају реда, негде код угла „Милано“ вића“ док ситна киша сипи сто« ји и стрпљиво чека пуковник, борац од 41 године. Међутим, неки младић, спортиста у кож• ном капуту са позајмљеном титовком на глави, „борац од 46-те године“, „послератни ратник“, наилази и Како стигне наваљује право на шалтер. Гурајући н обарајући све око себе пробија се у први ред и купује — пет карата. Кад после пола сата дола“ зи на ред пуковник, са шалтера добија кратак одговор; „Карте су распродате“,
Потсмешљиви називи које овакви људи добијају од стране нарота доказ су здравог смисла које наш народ показује у правилном посматрању и оцени по јава друштвеног живота. овај смисао јесте гаранција да ће се и на пољу исправљања негативних нарави повести борба која води сигурном успеху
'Мирко СТОЈАКОВИЋ