Branič

БРОЈ 6

Б V А Н И Ч

169

а, да ли је онај, који захтева иреиос имањ; сопственик истог, и да ли је правно способан те да може пренос учннити; б, ако на пмању иоетоје терети, да се оцени шта ће бити с њнма; и в, ако купац имања прима терете на себе то под каквим условима, и да ли му треба уважити те услове или не треба. И, иошто се претходно оцене сва ова иитања, онда суд доноси колегпјалну одлуку о томе: да доувол,ава илн да не дозвољава иотврду, н тек иосле на основу те одлуке нотврда се извршује или одбацује. Према томе, дакле, сама природа овога посла н већа гарантпја, да се ко преносом имања с једног лица на друго неби оштетио, иужно захтева: да потврђења тапнја нзвршује сам суд колегијално , а никако судија за неспорна дела. Овим не кажем, да аукторитет судије за неспорна дела не може давати потпуну моралну гарантију у овим нословима. Не, боже сачувај, него се п ја овде држим онога општег принцина: „вшие очију више виде, више глава внше памети". а овај принцип о раду о коме је овде реч и наш је законодавац у поменутим §§-Фима усвојпо као већу гарантију за имовна права интересовапих лица. А да је ово мишљење основано на закону, најбоље се објашњава тач. 2 § 294 грађ. закона, у којој се нзречно каже: онај који изјаву иреноса неиокретног имања не може дати лично суду или иреко иуномо^ника, даЛе је иред два из суда изаслата члана. Дакле, кад се по наведеном законском нроиису за саму изјаву о преносу непокретна имања тражи : да је она суду лично дата, иосредно или непосредно; а у случају немогућности лична нрестанка пред два изаслата члана суда , онда према томе, логнчна је н посљедица : да оцена и потврда те нзјаве треба да је санкционисана одлуком суда колегијално, а не одлуком суднје за неспорна дела. Јер, не може се разумно ни претпоставпти а то ли законеки узети, да је наш законодавац већу пажњу обратио иа пркјем изјава о нреносу непокретна имања, него на саму оцеиу тих изјава.