Književne novine

\ ti. - SATA

II TI II II TT TT TT

KNIŽEVNE NOVINE ·

BROJ 5?

Vuko PAVIĆEVIĆ i Ivan LAĆA·

Još nešto povodom predavanja

“

Dr. D. Nedeljkovića

Pređavamja Dr Dušana Neđeljkovića na Narodnom umiverzitetu, sa Obimmom temom o filozofskim frontovima i protivrečnostima u svetu i kod mas posle Marksa, nisu pretstavljala Bamo obične informacije i jedmostavan prikaz novije filozofije uopšte ı marlcsizma posebno i poglavito. Ona su, namprofiV, pretstavljala u prvom redu Mkritičko prosuđivanje, Ocemjivanje „marksističke filozofije onakve 'kalova se dosad razvila i oblikovala, a donekle i pokušaj đa se ukažu Dutevi daljeg razvikka, pa je time nužno u prednji plan stupilo pitanje karaktera i vrednosti alco ne marisističke filozofije uopšte i u celini, a ono svakako nekih njenih osnovnih postavki, No čim se meko poduhvati procemjivanja filozofije kao što je matrksistička, onda je sasvim prirodno očekivati živa reagovanja na takve poduhvate, i to ne zato što bi marksisti smatrali svoje filozofsko učenje za dogmu, već iz dublje razloga, zato što je svaka filozofija, a posebno marksistička rukovodstvo za akciju ,kako maučnu ftako nastavni i političku, zato što diskusija o oMdlikama marksističke filozofije znači stvarno diskusiju o Osnovnim rukovodnim principima konkretne prakse. A u predavanjima profesora Nedeljkovića bilo je nesumnjivo i takvih ocena o marksizmu u Celimi i njegovim glavnim pretstavnicima napose koji dosada još nisu bili rečeuni od strane marksisla, te nam sasvim razumljivom izgleda ita činjenica što su predavanja komentarisama u štampi i pre nego što su otštampana. U osvrtu koji je napisala Dr Zagorka Mićići) u »Književnim novinama« govoreno je i O opštim zaključcima koji bi se iz pređavamja mogli izvlačitio Nedeljkovićevom stavu prema marksizmu, prema problemu odnosa i uloge materijalizma i idealizma u prošlosti i danas i sl. Mi ipak imamo uži i Ograničeni.ji cilj, naime da se u prvom ređu osvrmemo na neka Nedeljkovićeva mišljenja») o Engelsu, ili pobliže rečeno, da raspravimo pitanie postoje li kod ovoga one Ograničenosti koje mu Nedeljković pripisuje. A Nedđeljković je o bim ograničenostima BOVOrio jasno, pa ih je našao uglavnom tri | to: dinamicizam, mehamicizam i eko“ nomizam. Prva ograničenost sastojala bi se u tome da je ngels nekako kratilovski apsolutizovao | momenat razvojnosti, „promenljivosti, „procesualnosti, čiste prolaznosti, a za-

nemario relativnu postojanost u stvarnosti, ukratko da je 2pšolutipovao postajanje a mgzanemario

postojanje, šio bi konačno značilo da je dijalektičar Engels nedijalelktički gledao na stvarnost, jer je nije video u jedinstvu ovih Wveju osnovnih suprotnosti. Za dokaz ove tvrdnje Nedeljković se poziva — na jedno jedino mesto iz »Ludviga Pojerbaha« gde se kaže da za dijalektičku filozofiju »nemia ničeg Rkonačnog, apsolutnog, svetog; ona na svemu i u svemu otkriva prolaznost ,i ništa pred njom ne može postojati sem neprekidnog procesa nastajanja i mnestajanja...« Ali Bngels neposredno iza ovoga kaže kako ta filozofija »ima, svakako, i komgervativnu stranu: oma priznaje opravdanost cHređenih stupnjeva &aznanja i društva za njihovo vreme njihove uslove ali ništa više.« (M. S. Izabrana dela, HI, 351—92, »Kultura«). Nedeljković, međutim, ovo mesto ne citira, i teško je misliti da to Čunmi iz bilo kojeg drugog razloga sem iz toga što je omo subprofno njegovoj nameri da pronađe neki „đdinamicizam«. No mada nipošto nije beznačajno po metod odnošenja prema predmetu pitamje kako neko citira, ipak je još veća Nedeljkovićeva. greška što pokušava da KEngelsu pripiše jedno ogrešenmje o dijjalektiku ne vodeći računa o celokupnom smislu njegove filozofije mjegova dela, koji nipošto ne pružaju mogućnost za nekakva »diinamiciističKka« tumačenija, Da je Engels apsolutizovao promenu, njemu bi onda bilo mesto i među nekakvim teoreličarima anarhizma. On, dalje, 58 »dinaftmicističkog« stanovišta ne bi mogao pri= znavafi »opravdanost određomih stupnjeva saznanja i društva za njihOvo vreme«, on me bi mogao, zajedno 5 Marlsom, priznavati velike istorl ske zasluge kapitalističkog poretka itd. Najzad, Engels je u »Dijalektici prirode« izrično sticao da je mirovanje uslov za diferencijaciju materije, drukče rečeno da bez mirovanja, postojanja, ne bi bilo ni razvitka i, mer mjanja, pa je i time jasno i nedvosmisleno formulisao svoje dijalekitičko shvatanje 'oOvoga pitanja. .

Što se mehanicizma tiče, Nedeljković je pokušao da ga kod Engelsa ofkrije opet preko jednog citata i tO ie, pisma J. Blohu (vidi: M. — HB., Izabrana dela, II, 475-77, »Kultura«) gde se kaže da se istorija »stvata tako, da konačni rezultat proizlazi uvek iz su'koba mmogih pojedinačnih olja... Postoje... bezbrojne sile koje se među&obno mulcrštaju, beskrajna grupa paralelograma snaga, i iz toga proizlazi rezultanta — istoriski događaj. 'Ta se regultanta, opet, može smatrati proizvodom jedne sile, koja, uzeta kao celina, deluje nesvesno i bezvoljmo. Jer ono što hoće svaki pojedini, to mu sprečava svaki drugi, i što iz toga izađe jeste nešto ŠTO niko nije hteo. Tako je dosadašnja istorija tekla slično prirodnom procesu i

vrgnuta je, uglavnom, istim zakonima ·

1) Članak Mičićke zahteva poseban osvrt #& zbog nekih mjenih mišljenja o NedeljKkovićevim predavanjima a naročito zbog njenih mišljenja o Huserlu i o uticaju marksističke filozofije, Ali ovom prilikom o tome ne · možemo govoriti.

s) Već smo imali prilike da s profesorom Nedeljkovićem usmeno raspravljamo o Taznim stavovima iz njegovih predavanja, pa pošto nas nije ubeđio u njihovu pravilnost, izlazimo u javnost dodirujući samo nekoliko pitanja. } e w.

kretahja.« Na ovom mestu, koje smo morali navesti skoro u celini, Nedeljković vidi mehanicizam u tome što Engels primenjuje na oblast društva I istorije, dakle na oblast u kojoj delaju svesna bića, termine iz mehanike kao što su paralelogram sila i rezultamta. Mi pak pre svega polazimo od uverenja da je Engelsova tvrdnja kako je dosadašnija istorija, znači istorija klasnog društva, »tekla slično „prirodnom procesu«, sasvim pravilna Može li se tvrditi nešto drugo o istoOriji klasnog dwuštva? Može li u društvu privalne svojine, u kome ne postoji niti može postojati regulisanje proizvodnje prema potrebama čitavOga društva, u kome su sukobi pojedinaca, klasa i naroda neizbežni, može li u takvom društvu, makar da ga čine svesni pojedinci, istorija teći drukčije, je li tekla drukčije nego »slično prirodnom procesu«, dakle slično procesu u kome se opšte zalkonijtosti ostvaruju, probijaju slepo i nesvesno? Pa zar onda nisu i navedeni termini iz mehanike prikladni da izraze i označe tu nesumnjivu činjen"cu ' pocepanosltli i suprotnosti interesa u klasnom društvu kao i posledice te pocepanosti? A pretpostavljati da je · )ngels s njima hteo ne samo da slikovito i tačno označi jedno stanje u određenom društvu, već i da identifikuje karakter zbivanja u društvu i u oblasti mehaničkih pojava, svakako bi bilo nedopustivo, čak ako se ima u vidu sam Ovaj citat. Međutim, pojam mehanicizma ili, recimo, bi ologizma u tumačenju društva. i istoriskih zbivanja uključuje u sebe, zapravo znači u &uštin! baš identifikovanje društvenih zakonitosti i procesa sa prirodnim. Od toga, smatramo, kod Engelsa nema ni traga, i za-

to je pogrešno govoriti o nekom me- ·

hanicizmu kod njega, čak i u vezi 8 navedenim mestom, U vezi s tim me” stom Bngelsu bi se moglo zameriti što govoreći o istoriji govori samo o sukobima pojedinačnih Olja, dakle ne pominje ono posebno što određuje Volju pojedinaca, naime klase. Ali on je na mnogo drugih mesta i celinom svOga (i Marksova) učenja istakao, sta= vio u prednji plan borbu klasa kao suštinu istorije, pa bismo svakako pogrešili ako bismo na osnovu jedmog ovalkvog mesta davali neke opštije karakteristike njegova shvatanja istorije «

"Treća Emgelsova ograničenost po Nekeljkoviću je ekonomizam. Dokazujući je, Nedeljković je rekao da je i sam Engels samokrit.čki istupio u ovom pogledu. No šta se mora ipodirazumevati pod ekonomizmom i ekonomističkom Oograničenošću u nauci o društvu? Svakako taj pojam ima za pozitivnu kagrakter:stuku princup,jelno precenjivanje ekonomike, ekonomskog faktora, čak shvatanje da je taj faktor jedino određujući, a za negativnu karakteristiku, koja dopunjuje onu prvu i iz nje proizlazi, potcenjuvanje uloge svesti, delatnosti ljudi, ideolopije. Takvog ekonomizma, talve eROnomiwtičke ograničenosti kod, Maruisa i Kngelsa nema, i mislimo da to nije potrebno dokazivati, A šta to priznaje Engels za sebe : Marksa? On u pismu J. Blohu kaže: »Mora da smo Marizs i ja delimice i sami za to krivi Što mlađi marksisti ponekad pridaju ekonomskoj strani veću važnost nego što joj pripada. Mi smo prema protivnicuna morati „sticati glavni princip koJi su oni osporavali, i tu niije uvek bilo vremena, mesta i prilika da se u dovoljnoj mBri uzmu u obzir i Ostali momenti koji imaju udela u uzajamnom delovanju. Ali čum je trebalo izlagati neki istoriski period, čm je dakle trebalo teoriju praktično prumenjivati, stvar se menjala i zabluda tu mjje bila moguća« (Isto, str. 471). Stvar je dakle jasna: Nismo jmali vremena, il. a ne: načelno smo zapostavljali i potcenjivali neekonomsice faktore. Uzmimo još ovo samokritiićko mesto iz Engelsova pisma Meringu (znamo da uopšte uzev nije umesno mnogo citirati, ali ovde su citati mužŽni!): »Inače nedostaje samo još jedna tačka, koja, međutim, ni u Marksovim ni u mojim spisima mije dovoljno istaknuta, i u vom pogledu pada na sve nas jednaka krivica. Naime, mi smo s početka polagali, i movali polagati, najveću važnost na izvođenje (kursiv je Engelsov u oba slučaja) političkih, pravnih i drugih ideoloških shvatanja — i tim shvatanjima wuslovljenih delanja — iz ekomnomskih osnovnih činjenica. Pritom smo zbog sadržajne strane zanemarili +to:malnu: na koji način se obrazuju ova shvatanja itd, (isto, str. 485). Dakle, i ovde se govori o jednom istoriski nmužnom »propustu« (upotrebljavamo navodnice, jer ako je nešto bilo nužno, onda nije propust), a ne o elkonomističkoj ograničenosti. Mi znamo Ga Su sve ove stvari Nedeljkoviću dobro pomate, kao što mu je pozmato i to ko je sve opluživao marksizam za ekonomizam. Ali zašto onda daje stvarima haz:ve koji im ne odgovaraju? ·

' No mi mislimo da ima i mnogo do' broga u tome što su Marks i Kngels »] protivnioima morali isticati glavni princip koji su opni osporavali« tj. ulosu »ekonomske strane« Ra| deći tako, oni su stvarno prvi postavili temel:> prave nauke o društvu i društvenoj ideologiji. Bez vođenja računa o tome da ideološke oblasti, i pored sve svoje relativne samostalnosti i povratnog dejstva na ekonomiku. »opet stoje pod dominantnim uticajem ekonomskog razvitka« nema ·nauke o onome što se & pravom zove oblici društvene svesti, A u marksizmu se hoće da · izrazi upravo takav odnos kada se ekonomika, ekonomski razvitak nazva bazom a razmi ideološki oblici nadgradnmjom, terminima koji su

| nam ostali od Marksa. MNeđeljković,

međutim, takvo označavanje smatra mitskim, naziva ga mitom! :

Osvrnućemo se najzad i na Nedeljkovićevu šemu razvitka matrksaističke filozofije. Po njemu: Marks i Kngels

su jednostrano naglasili ulogu ekono-

mike; Lenjin je nekako. »udario usvuranu« i naglasto ulogu subjekitivnog faktora; Staljin je pak dogmatizovao i šematizovao „marksizam, tako da sada pretstoji revolucija u marksističkoj filozofiji, Mi smo ti (naša zemlja, naši ljudi) koji smo pozvani da tu revoluciju izvedemo i da na 1aj način povučemo onaj četvrti odeljak u cikcak liniji, kojom Nedeljković ilustuuje razvoj marksizma. Rekli bismo da „je Nedeljković u ovom opštem subjektu »m.« nekako naglasio mesto i za SVOje individualno »ja«, ističući da će tu revoluciju izvoditi oni koji su učenici Marksa, Engelsa i Lenjina, aii i pariskih profesora Lalanaa (ili Brejea?7)

'i Reja, a baš on je njihov učenik. U

ovoj šemi jedino je neosporno ono mesto koje se odnosi na Staljina, inače je ona, u celini uzev, neodrživa, jer niti je Marks ističući ulogu ekonomike zanemario ulogu svesne delatnosti ljudi (subjektivnog faktora), niti je pak Lenjin ističući ovaj, zanemar.o Onaj prvi, ekonomski faktor. Otuda su »udaranje ustranu« i clk-cak linija neadekvatni za jlustrovanje ıszvoja mariksizma. A traž:ti od marksizma da u svakoj eposi i u svakj siiuaciji podjednako istakne, u istoj meri teoretski razloži sve probleme, sve strane stvarnosti svakako bi značilo tražiti da ne bude ono što jeste, naime jedna revoluc.Onarna teorlja ne samo za saznanje već i za menjanje sveta. Obe te uloge on može vršiti uspešno samo tako dko se bude »ograničavao«, to jest isturao u prednji plan teorije ono što sama stvarnost jedne epohe bude postavljala kao osnovmi zadatak. Takvo odraničavanje je uslov za razvitak marksizma, a nije njegova ograničenost. Baš kao pripadnici jedne materijali stičke i revolucionarne teorije, koja polazi od stvarnih problema, marksusti ne mogu zamišljati niti su ikad zamišljali svoj rad, u filozofiji kao izgrađivanje nekakvih završenih i zaoknugljenih sistema, što naravno ne znači da marksizam načelno zatvara oči, pred. bilo čim što je stvarno problem. Evo šta je Lenjin pisao o sadržaju i razvitku markaizma: »Pri bogatstvu i raznostranosti idejnog saHdržaja marksizma nema ništa čudnovatog u tome da u Rusiji, kao i u drugim zemljama, različiti istoniski periodi naročito isturaju napred čas jedmu, čas drugu stranu marksizma. U Nemačkoj do 1848 godine naročito se isticalo fjuozofsko fo:muranje marksizma, u 1848 godini — polilicke ideje marksizma, 50-Mh i 60-ih godina ekonomsko učenje Marksa. U Rusiji do rwapsMucije (od 1905 g. P. — L.) naročito se istakla primena ekonomskog učenja Marksovog na našu stvarnost, U vreme revoluojje marksistička politika, posle revolucije marksistićka filozofija. To ne znači da je dopušteno bilo kada ignorisati jednu ok strana marksizma, to samo znači da preovladavanje interesa (kursiv je Lemjinov. P. — IL.) prema jednoj il: nekoj drugoj strani zavisi ne od subjektivnih želja, već od ukupnosti istoriskih muslova« (Dela, XV, str. 880, 3 izd. na ruskom).

Što se tiče uloge koju fteoriska marksistička misao naše zemlje ima da odigra, mi je nikako ne bismo mogli okaraktenisati kao neku revoluciju, ne zato što je naša zemlja »mala«, već zbog toga što mislimo da uopšte nije pravilno govoriti o revollucijama u marksizmu. U pojmu revolucunje vidimo kao osnovnu karakteristiku korenitu promenu jednog stanja i nastajanja arugog, kvalitativno novog, a takve promene u marksizmu nisu moguće ako se hoće da novo što nastaje ostaje i dalje marksističko. Najveći doprinos marksizmu dao je posle njegovih osnivača svakako Lenjin, pa ni on nije izveo nekakvu revoluciju u marksističkoj teoriji, već je samo u novim uslovima dalje razvio. Uostalom, sam Lenjin, iako svojom delatnošću pretstavlja tako značajnu eta-

"u razvitku marksizma, nikada nije smatrao i nazivao sebe revoJucionarom u marksizmu, već samo učenikom Marksa i Engelsa. Smatra” mo dakle da će biti i tačnije pa otuđa i prikladnije ako zadatak teoretske marksističke misli i u našoj zemlji okaralkterišemo kao odbranu, primemu i dalji razvitak marksizma u uslovima koje nameće naša epoha, a ne

kao neku revoluciju.

&9.eooobone09pooo0opeo0OGagape9000000e9a080900000000009PO Ono 8000.

Mića Popović: KROVOVI U PAR.ZU

Mihailo MARKOVIĆ

SAVREMENI ZAPADNI FILOZOFI O MARKSIZMU ~

U izvesnim slučajevima savremeni ideološki neprijatelji marksizma na Zapadu doslovno usvajaju izvesne marksistčike stavove. Ko bi rekao na pr. da sledeče redove nije napisao neki marksist? ij

»Demokratija je dosad bila formalna a ne realna... No formalno shvaćena demokratija prikriva, maskira realmu borbu klasa i često je organ klasne vladavine... Politička demokratija daje čoveku politička prava, ali mu ne daje realne mogućnosti da se tim pravima koristi, jer ta mogućnost leži u socijalno-ekonomskoj a ne političkoj sferi. Politička i pravna jednakost sjedinjuje se s izvanredno velikom socijalnom · i ekonomskom nejednakošću, I biračka prava ništa ne pomažu. To je realno izobličenje mita o jednakosti, stvorenog francuskom revolucijom ...«

Ustvari, ovo je pisao Nikolaj Berdjajev, ruski emigrant, nekadašnji revolucionar, kasnije hrišćanski mistik, egzistencijalist i personalist, čovek koji je četiri zadnje decenije svog života proveo u ideološkoj borbi s komunizmom i koji je na koricama iste knjige iz koje su citirani gornji redovi napisao: »Posvećuje se uspomeni socijalnog učitelja moje mladosti a sada mog išejnog neprijatelja — Karla Marksa«.?

Ima još dosta stvari kod njega, koje su u stanju da zbune čoveka naviklog da zamišlja neprijatelja kao budalu, koja nikakve veze nema sa stvarnošću i sa logikom. Berdjajev će reći i to da je revoluciju u Rusiji uvek smatrao neizbežnom i pravednom, da

su za nju krive pre svega reakcio-'

name sile starog režima i da mu je duboko amntipatično gledište mmogih emigranata, po kojima je boljševička revolucija izvršena od strane nekih paklenih sila, bande prestupnika i T: sl. »Nema povratka onom što je bilo do boljiševičke revolucije, svi restauracioni pokušaji su nemoćni i Štetni, makar to bila i restauracija principa februarske revolucije. Moguće je samo kretanje napred posle preživ-

ljene katastrofe, moguće je samo »Aufhebumg« u hegelovskom smi&lu«.3 Berdjajev je išao čak dotle da je

- tvrdio kako bi se on »saglasio s tim

đa prihvati komunizam socijalno kao ekonomsku i političku organizaciju, ali se ne bi saglasio da ga prihvati duhovno«.* Ustvari iza svih tih kompromisa i ustupaka stoji jedan veoma čvrst i dosledan neprijateljski stav u ime priznate, ličnosit nad društvom, u ime jednog krajnje hipostaziranog. gotovo anarhističkog individualizma i aristokratizma. »Sveto je ne društvo, ne država, ne nacija — Već čovela to je osnovna. njegova perzonaljstička teza, parola na barjaku, kojim je decenijama ratovao s „marhsizmom, Po njegovom mižšljenju mamksizam i uopšte svaki materijalizam ne' vidi nigde čoveka, »on opredmećuje ljude, pretvara ih u stvari«... »čovek je samo neophodna cigla za konsitrulkciju komumističkog društva, on je 5amo sredstvo«? Čoveka nema kod Marksa — kako to zamišlja Berdjajev — ni u prošlosti ni u budućnosti. U budućem jedinstvenom čovečamstvu postojaće kolektiv a ne ljudska ličnost. Čovek. će biti do kraja podruštvljen i racionalizovan — u njemu neče ostati ništa individualno i iracionalno, nepronicljivo za društvo to već više neće ni biti čovek već novo biće, koje se rađa kao rezultat klasne borbe.

Naravno, čitava ova zapemušana personalistička kritika marksizma polazi od krajnje proizvoljnih premisa, pa zato uopšte i ne pogađa cilj. Marksu nikad ni na kraj pameti nije bilo da postavlja. nekakav totalitarizam kao ideal budućeg društva, Odnos ličnosti i društva shvatao je on uvek kao dijalektički odnos uzajamnog Uslovljavanja, nasuprot personalističko-anarhističkom primatu ličnosti, 1 nasuprot wtaljinističikom totalitarizmu, u kome je čovek-pojedinac sićušna beznačajna čestica pred jedinom apsolutnom vrednošću pred kojom sve pada — birokratskom državom. U budućčem društvu, po Mariksu, »koren za čoveka biće sam čovek«, Sve privatno postaće društveno, a sve društveno privafno. »Namesto starog buržoaskog društva s njegovim klasama i klasnim suprotnostima, stupa udruživanje, u kome je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov

? Bendjajev. — Hristijanstvo i klassovaja borba, str. 5, 24.

3 Berdjajev — Samopoznanie, Pariz 1949, str. 247.

4 Tbid, str. 265.

b Berđiaeff — Les sources et le gens du communisme russe, Dp. 20%

ere ————-—–

· dama

———

slobodnog razvitka. za svel Tu više neće biti nikakve spoljašne, eksteriorizovane, univerzalne sile nad pojedincem — države, tvrđi Marks ·u protivstavu prema Hegelu. Tu je od. vajanje privatnih poslova pojedinca od opštih poslova zajednice ukinuto, svaki pojedinac je postao svoje vlastito univerzalno biće, istinskb »fgeneričko« biće, To je za Marksa prava demokratija, u kojoj politička država iščezava i u kojoj.su brivaina i javna egzistencija postale identične ?

Čudno bi bilo da Berdjajev nikad nije čitao ove tekstove Marksa, Kod njega očigledno ima mnogo elemenata onog starog omiljenog metoda svih kiritičara marksizma »„u prošlosti: marksizmu se pripiše ono što se želi

da nađe u njemu, pa se onda nalazi

i kritikuje ono što mu se pripisalo.

Ima dosta sličnosti između stava Berdjajeva i stava poznatog — i u širim malograđamskim masama izvanredno · popularnog — nosioca savremenog francuskog egzistencijalizma Žana Pola Sartra.„I jedan i drugi polaze sa iracionalističkog filozofskog stanovišta, samo s tom razlikom što je prvi hrišćanin mističar, a drugi ateista. I jedan i drugi ustaju protiv marksizma »u ime ličnosti, u ime čoveka; njegovih duhovnih vrednosti, njegove apsolutne slobode« — dakle sa jednog krajnje individualističkog i subjektivističkog stanovišta. Sledeće vrlo karakteristične, redove Sartra· mogao je i Berdjajev da napiše: »Svaki matenijalizam ima kao posledicu tretiranje wvih lljiudi Kao objekte, tj. kao skup određenih Yroakcija, koji se ni malo ne razlikuje od skupa kvaliteta i fenomena, koji Rkonstituišu jedan sto ili jednu stolicu ili jedan kamen«.š

Pađa u oči i izvestan konformizam 1 kod jednog i kod drugog. Berdjajev je 1948 godine u svojim »Memoarima« pisao da je Marksovu kritiku kapitalizma usvojio i da je Marksa uvek. smatrao i smatra genijjalnim čovekom. Međutim to isto pisao je i Sartr 1946 g. u »Temps moderne8«. Naravno, Sartr kao mlađi čovek i kasnije formiran mislihlmc, u jedmoj istoriskoj situaciji prožetoj problemafikom, velikih društvemih ptreo! ja, otišao je u elastičnosti znaimo da lje. Ako Berdjajev nije krio da vodi borbu pre svega protiv samog Marksa, Sarbr će u uvodu svoje sludije »Matferijalizam i revolucija« reći: »Moja kritika se ne odnosi na samog Marksa već na marksističku skolastiku iz 1949 g. Ili, ako se hoće, na Marksa preko sfaljinskog neo-marksizma«.9 Međutim, vrlo brzo čovek se uverava da se rađi o krupnoj neiskrenosti i demagogiji velikog stila.

Već u samom počelku Bartr postavlja pitanje: »Da li su mažferijalizam i mit objektivnosti zaista .nešio što zahteva stvar revolucije?« U odgovoru na to pitasmje on osipa pravu vatru ma materijalizam \Oošte potpuno zamenjujući dijalektičxi materijalizam onim njegovim vulgar– njim, mehamističkim vidom, koji je već pre vek i po bio prevaziđen.' MaTerijalizam tobože eliminiše subjcktivnost svodeći svet sa čovekom u njemu ma sistem objekata vezamih međusobno iniverzalnim odnosima. »Ono što karakteriše materiju jeste njena inencija. To znači da je ona nesposobna da išta sama stvori. Ona samo prenosi kretanja i emergiju dol ova kretanja i energija dolaze uvek spolja«. (str. 144) Dijalekiika | može postojati samo kao dijalektika pojmova; dijalektika prirode je nepojmljiva, jer u njoj nema pravog unutrašnjeg dijalektičkogs jedinstva. Stvari su samo kvantitativni kompleksi, sume izolovanih jedinica, ele. menata — fenomena, Otuđa je i sama nauka koja se bavi ovim svetom kvantiteta i njegovom amalizom, po svojim principima i po svojim metosušta suprotnost dijalektici. (str. 146).

Na jednom drugom mestu on kaže:

· »Moj stav u odnosu ma marksizam je,jasan, Ja smatram da je to filo-.

zofija poslavljena i vezana za njutnovsku fiziku, darvinovski evolucionizam i vitalističku biologiju (!!). Ova fizika, ovaj evolucionizam, ova biologija danas su prevaziđeni. Zašto bi marksizam preživeo, zatvoren u Sebe, nepromenljiv kao dogma?«!0 Naravno, polemisati sa ovakvom krajnje proizvoljnom kritikom ne bi

0 ·.Manifest komunističke partije — Izabrama dela Marksa i Engelsa, t, I, s. 35.

1 Marks, Kritika Hegelove filozofije dršave. .

8 J, P. Sartre — UL'existontialisme est un' humanisme, 65.

0 J, P. Sartre — Situations, Paris, 1949, t. TII, p. 135. ~

10 Paru, No. 10.

9679600e0vaoaoegepoogeavP ea ope eo eee 690098 BOB epOOe o oByageoeaaopoo vee 6690 e BA BO 969609 VeW99E9

i |

Tika

e ya O e a VL A AO AC SN

šta ne sme da

| STRANA 3

imalo nikakvog smisla — bar ne! na ovom: mestu, jer prosto nema Montakta za jednu ozbiljnu stvaralačku diskusiju. Sartru ili zaista nisu DOznati elementarni principi i činjenice

u Vveži s djijalektičkim maiterijaliz- . mom, ili ih on svesno iskvivljava. U svakom, slučaju ova njegova praktič- |·

na borba je u polpunon skladu 8 njegovom feorijom, koja dozvoljava puni subjektivizeam i punu negaciju svake objektivne vrednosti. Sartr je sebi teoriski dozvolio pravo da ima o marksizmu pretstavu kakvu hoće,

da mu pripisuje ovakav ili onakav.

sadržaj, da se ne rukovodi nikakvim etičxim: normama u izboru sredstava i metoda borbe. On je svoju »apso= lutnu. slobodu« ograničio samo utoliko, što je pokušao da sakrije da on vodi ustvari borbu pre svega protiv samog Marksa. Naravno, izvesno koketiranje s Marksom mora biti znak dobrog tona danas, kad milionske mase ljudi, čak i onih duboko razočaranih u sovjetski »socijalizam«, sve svoje nade u lepšu budućnost vezuju za Marrksovo ime.

Ipak, ako bismo hteli da uzmemo primer jednog duboko reakcionarnog mračnjačkog stava prema marksizmu, no pritom vrlo olastičnog, Dprilagođenog savremenoj društvenoj situaciji i raspoloženju masa, ne bismo ni-

kako uzeli Sarira Koji je pre svega jdeolog malogradđanštine } koji je izrazio sav mjen očajnički

bunt'u jednom prividno besperspektivnom vremenu. Daleke pre uzeli bismo primer jednog malo poznatog, opskurnog hrišćanskog „mistika personaliste Žana-Mari Grevijo-a, koji je u svojoj nedavno izašloj knjizi »Veliki pravci savremene misli« pokušao da prikaže Dpored egrzistenciializma i personalizma i manksizarn., Da bi kod čitaoca stvoTrio privid svoje objektivnosti i mne. pristrasnosti, Grevijo će odati Marksu mnoga priznanja: on je bio dobar suprug, dobar otac, veran prijatelj, čovek od srca, koji je hteo dobro čoVec tvu. »Marksizam zaista nije filozofija kao druge, amstraktno konstruiseana razumom, On je svest .o društvenoj situaciji u kojoj se mi

azimo, ili tačnije o stvarnom toku istorije«.11 Maxyrksi? je vezan za progres nauke 'i tehnike — šta više on bi.se mogao nazvati scientizmom. Istoriski materijalizam iako nije potpuna sadrži neospormo veliki deo jstine. Itd., itd. )

Što se dalje knjiga čita, sve ređa su priznanja a sve češći prigovori, pri čemu su oni »uništavajući«, koji ireba da raznesu u prah sve napred izrečene pozitivne ocene, ostavljeni za kraj, Mar m je mistika i rcligija j je, dogme,. svoje ;voje svoce \((sciontizam i re~

koja

ligija!). On je aristokratska doktrina

jer ima na čelu jednu duhovnu elitiu koja zahvaljujući svom poznavanju nauke stiče pravo da komanduje i koja podvrgava masu strogoj disciplini. ı .

Grevijoa obuzima postepeno takav borbeni žcr, i mržnja ga tako zayspljuje da marksizmu prebacuje dve sasvim profivrečne stvari, iskrivljujuči i jednu i drugu, Dalceiro od toga da shvati dijalekitički odnos ljudske slobode i objektivne ištoriske nužnosti, on. najpre prebacuje marksizmu da čoveka zamišlja apsolutno slobodnim, tvorcem' sveta i sebe samog. U toj svojoj apsolutnoj slobodi marksistički čovek se odrekao boga, svih moralnih vrednosti, drušivenoš poretka itd, Njega prožima ista takva volja za moći kao ničeanskog natčoveka. On veruje u svoju snagu, u efikasnost svojih napora i svojih ako Tivnosti, on oseća u sebi elam mladosti. Međutim odmah nešto kasnije Grevijo prebacuje marksizmu da izjednačuje čoveka s prostom.stvari. On nema ličnog dostojanstva, nema Pprirodno pravo na Svojinu, na porođični život, on duguje slepu poslušnost vođama. Čovek je potpuni rob materijalnog sveta, om. je samo ftočkić za progres evolucije, Biti slobođan, znači samo svojevoljno sc pokčiniti, Marsist je u osnovi nemoćan jer nistvori 'svojom sopstvenom jnicijativom, Itd., itd,

Svoj pravi lik potpuno olkriva

'Grevijo na kraju prikaza. Marssizam

je potpuno amoralan; on se služi pavolom »Cilj opravdava sredstvo« i odbacuje sve moralne propise, Svaki, moralni progres postaje prepreka za njegov. razvoj. Marksizam je ničea« nizam, on je bliski rođak nacizmu, pa će prema lome dovesti i do istih posleđica kao ovaj. On je zabluda i društvena opasnost, Poenta ovog besomučnog juriša na vetrenjače jesu dva citata. Prvi je iz jedne poslanice pape Pija XI: »Romunizam je bitno perverzan. Saradnja s njim ne može se prihvatiti ni na kom terenu od

' strane svakog onog koji hoće da spa- ~

se hrišćamsku civiljzaciju«,

Tako je jedan dobar suprug, dobar

otac, veran prijatelj, čovek od srca

ww. koji je hteo dobra čovečansštvu stvo- # pravu kugu koja preti da zatre judsku civilizaciju. Pa šta da se čini ,

pred ovom društvenom opasnošću? Odgovor daje drugi citat iz dela a-

meričkog ekonomiste reakcionara Đernhema (dela, koje se — sasvim u ionu — Zove: Za svetsku dominaciju«); »Opasnost rata iščeznuće

tek onda kada adašnji režim sovjeta bude oboren i kada svetski Kkomunizam. buđe srušen«,

Tako nam je dobroćudni, bogobo-

jažljivi, široko-tolerantni i iako svegrdno »objektivni« Žan-Mari Grevijo konačno pokazao pravu svoju legiti-

maciju voštog, dobro obučenog lakeja

11 ·Jean-Manje Grevilot — Les “ai | coubants de la pensće contemporaine Pa ris 1951, p, 106, (85

(Nastavak na šestoj alrani)