Književne novine

| »MLADOS

pi (Nastavak &a prve: atrane)

i bez ikakvog osećanja kontradikcije pišu: »Pišemo iz života i za življenje, usvajamo ideju o angažovanosti literature, prizmajemo poetsku reč koja · ije ilustracija kameno određene ideje... Pesma rađi pesme u smislu... rade artističkom, za nas je donemorala...« Itd., itd. Postavlja se pitanje; čemu sad verovati? Da li su pisci OVOg manifesta protiv pramnog artizma i za stvarno angažovanje literature u životu (dakako ne u pragmatičkom smislu), ili su za jednu iđe| alističku Moncepciju umetnosti? Ili oni možda pomišljaju da bi bilo moguće i nekakvom idealističkom koncepcijom uticati na Wavremeni život, pisati o tome životu i razvijati ga? Ali kako bi to bilo moguće danas Bamo u jednom smislu, u smislu otuđenja od života, u smislu negiranja ovog našeg stvarnog života, ja sam gotov đa poverujem da »Mladost« ipak ne ide tako daleko, iako mutna dvosmislenost čitavog njenog manifesta ni to ne isključuje. Ali šta onda zapravo ostaje? Gotovo ništa. Nema koncepcije „nema čak nikakve origimalne ideje (ali počinju da probijaju rđave tuđe ideje), sve je nmapabirčemo i pozajmljeno s raznih strana, ostaje samo jedan galimatijas neshvaćenih, prolivurečnih i u vetar bačenih reči, puka pretenciozna verbalistika. To i ništa više, u najboljem šlučaju. ay Kako nešsrazmerno i smešno izgleđa Kad »Mlađost«, naoružana papirnatim buzdovanima, krene u pohod protiv vladajućeg morala, tražeći na taj način za svoju estetsku koncepciju principijelnog oslonca u nekakvom Opštem pogledu na savremenu problematiku. Po unutrašnjoj logici stvari »Mlađost« mora da se obori i na taj moral koji je tahođe »istoriski ogramičen«, I tako »Mladost« jezdi na oblaku halucinacija i seje svuđ oko Sebe strašne munje i gromove. »Pesma radi pesme« — kaže se u.ovom slavmom manifestu — »u smislu kakve ideje o neposrednom prosvećivanju ili u smislu antiživolmom, apšstraktno artističkom, za nas je dokaz nemorala kome mora da se suprotstavi naš moral«. I da ne bi bilo sumnje o tome kakve Su zapravo moralne dileme i razlike u pitanju, »Mladosšt« ih eksplicitno iznosi i obrazlaže. Izjavivši da neče da veruje, slepo i pokorno, — na šta je uostalom niko i ne tera — ustaljenim moralnim kategorijama, »Mladost« nastavlja: »Nećemo da naš moral bude poslednji, Nećemo moral kao statičnost i kao ogradu, Težimo moralu koji se meprestano muodifikuje životu i koji život pokreće i menja, moralu koji će jednog dana da znači samo jednu dužinu našeg odricanja za one koji će doći posle naš,..« Dixit! Pa iako i ovde »Mladost« mudro i predostrožno zamućuje stvari, tako da mije uvek jasno šta kome prebacuje, ipak moramo zajedno sa svim čitaocima »Mladosti« da priznamo da ovde prićustvujemo rađanju jednog »novog« pogleda na moral koji preti da u prah i pepeo satre sva dosadašnja gledišta ı da i u oblasti morala, slično kao i u oblasti estetike, udari jednu »tačku velikih razmocra« (ako je dopušteno da kujem pojmove u duhu »Mladosti«). A da taj stav upravo to znači složiće se svako ko se, zajedno s nama »istoriski ograničeno, slepo i pokorno«, držao dosadašnjeg marksističkog shvatanja po kome se, doduše, moral istoriski menja, ali se menja onoliko i onako kako se istori8ki menjaju i razvijaju klase u ljudskom društvu. No to očevidno sada više nije dovoljno. Daleko od toga da i za trenutak pomisli da možda ona prva ne zaostaje iza onog društvenog morala koji je u praksi 'razvila

naša revolucija, »Mladost« se okomila ·

na »okamenjene ideje o ljudskom moralu stvorenom u prošlim godinama«, a da nam o svom moralu ne kaže ništa drugo nego to da še on »neprestano modifikuje«. Ali i na tome smo joj zahvalni, Jer, šta je zapravo

Oskar DAVIČO

| Crni Vrh, subota, |- oblaci, proleće

Išla jo naslepo kroz neprozimu belinu oblaka bez kraja. ravnajući se isključivo prema pbucnjevima i reskom lomotu bitke. Ali uskoro oseti da su joj kosa» lice ruka i celo telo skroz mokri, lako nije padala kiša· Samo ta bela, neprijatna hladna para, kao u perionici posle gašenja kazana, Nije joj bilo zima, Naprotiv. Osećala se i manje umorno. Svežina je prijatno prodirala kroz suhkno njene italijanske đolamice od vlakana ko" i belu puplinsku

prive; kroz pulover od plave vune

košuljicu, budeći je i odmoseći joj sav umor: } podiže s lica bič vlažne kose i zabaci glavu kao da je stavlja pod tuš. Nesta tromosti iz nogu, očiju, tela i odasvud gde se nakupila, Činilo joj se da je dobro 5pa* wala, da je odmorna i laka. Izgledalo joj je da ona toi ne gazi tvrdu planinsku travu. žilavu i u rano proleće kao strnjika, nego da lebdi kao da je izgubila težinu i postala delić oblaka gonjenog vetrom pravo buci na grebenu što magnetski privlači sve što živi u toj neprozimoj masi pare u kojoj je ona, jedna nevidljiva kap. I ko zna koliko se još ljudi, u ovim oblacima jutros osećaju kao neke kapi ličnog ljudskog života izgubljeno# u tom sivobelom moru odasvud. 1 Da se izgubi? Ko bi joj zamerio? Možda bije i žalili- Poginula. Takvi su oblaci, zar bi to bilo čudno? Niko ne bi pretpostavio da je namerno!... Iazgbubila se. _____________K—-———— K—

Mi va a: . % — FRA“

M. s a Nar Po |M

|| ri iu | wu

— KNIŽEVNE NOVINE ===

< MRAČNI

A OD STAROSTI —

taj moral koji se »neprestano modifikuje«? Gotov sam da priznam da je to, i pored najbolje volje, ne mogu da shvatim, izlažući se time svesno opaSšnosti da me gromovnici iz »Mladosti« strpaju u ređ »okamenjenih činovnika poznatog sistema duhovnog

· života, koji samo delimično izraža-

vaju Ovo Vreme«. Ali, nažalost, tako je, jer ja u ovoj našoj stvarnosti vidim samo sukob dva morala: onog

"morala koji je nastao u našoj TeVo-

luciji i koji postupno ali svakodnevno preovlađuje u svim oblastima života, i onog morala reakcionarnih društvenih snaga koje su materijalno i moralno poražene u loj istoj revoluciji, i koji danas, u ovom ili onom vidu, dotrajava Svoju istorisku egzistenciju. Neosporno je, naravno, da se moralna problematika života svakodnevno menja, da je ona neiscrpna kao i 6am život. U tome smislu se i društveni komunistički moral sve potpunije izgrađuje i dolazi do izražaja, ali, dabome, nikad potpuno i u svom »čistom« obliku, jer | društvo mije čista komunistička zajednica i jer se ostaci starog: morala održavaju ne samo u ostacima starih društvenih klasa nego i u mentalnim i moralnim atavizmima našeg savremenog društvenog čoveka. Ali uprkos svoj složenosti današnje ili sutrašnje moralne problematike našeg života, njegova moralna osnova, i pored potrebe stalne borbe za očuvanje i jačanje socijalisličkog morala i pored potrebe jačanja moralnog ošećanja i svesti zajednice i pojedinca, neizbežno ostaje ista u toku jako đugog vremena, ostaje ustvari identična s onom moTralnom osnovom koja je nastala u narodnoj revoluciji, U tome smislu moralna suština naše revolucije sađrži u sebi već sve osnovne elemente današnjeg našeg morala, kao što kakav organski zametak predodređuje sve oblike budućeg bića. I ta »organska« ušlovljenost nije nikakav fatalizam i »slepa sila«, nego jedna objektivna zakonitost 6ve dotle dok društvo ne sazre za jedan novi revolućionarni skok ili se ne stvore uslovi za njegovu degeneraciju. I ukoliko je društvo švesnije te objektivne nužde i zakonitosti, utoliko je njegov put u budućnost lakši i slobodniji od svih »slepih sila« i stvarno fatalističkog sukobljavanja s objektivnom zakonitošću,

Ali šta onda preostaje od patetične zaiklebve »Mladosti« kojom oma preti da će razbiti »stare moralne kategoTije?« Ako je »Mladost« pritom pomišljala na nekakvu svoju društvenu misiju, onda je ona kod revolucionarnih klasa mašeg društva zakasnila u najmanju ruku za jednu istorisku epohu, Ako pak pomišlja na one društvene snage koje još stvarno žive u »starim moralnim kategorijama«, onda — meka joj je bog na pomoći! Ali po svoj prilici cela ova Visoko štimovana patetika nije ništa drugo nego golo fraziranje, koje nastaje iz potrebe da se neke skromne ali stvarne istine, kao što je na primer istina đa se i danas treba boriti za jačanje socijalističke moralne avesti „,zaogrnu neadekvatnim, ali bombastičnim tiradama. No to bi onda bio dokaz jedne unutrašnje praznine. A kada se ta praznina javi, na moralnom planu, onda to nije dobar znak. I zaista, čim se dođe do konkretnih pitanja prakse, u stavu »Mlađosti« ima nešto što je u sWbjoj osnovi poricanje morala u umetnosti i veoma, veoma

mnogo potseća baš na onaj moral ko-!

ji »Mlado&t« deklarativno napada, Uznesena u svom patetičnom gnušanju, na današnji moral in abstracto, oha veoma praklično i prozaično primenjuje svoj moralni stav kada se radi pro domo. Pritom, lukava i predostrožna u obezbeđivanju otstupnice u svim drugim pitanjima, ona se ovde pokazuje izuzetno iskrena i otvorena. To najbolje: pokazuju mesta na kojima ona govori o svom psihološkom odmošu prema umetnosti. (I-_to je valj\da neizbežno, jer je taj njem psiho'loški odnos zaista tako jađan i epi-

- x

· društvenog priznanja?

OE Oi ej audi aas naar ik ain

- gonski, da je teško zamisliti kako bi

se uopšte on dao spojiti 8 bilo kakvim ozbiljnim i stvarmo revolucionarnim moralnim principima umetnosti) U centru ove psihologije stoji kao nerazrešiva dilema problem: kako doći do Kao kakva fiksiđeja taj problem progoni »Mladoste« | dan i noć, a #šenke umrlih i živih veličina ne daju joj mira ni u bibliotekama ni na ulicama. (Risto To-

· šović: »Pod senkom veličina«), Otuda

se »Mladost« beskrajno vrti u krugu nekakve strasno egocentrične preokupacije, nekog upornog isticanja sebe i bolesnih strepnja da se ne ostane nezapažen i neviđen. Nju progoni žarka želja da se po nekakvim les tvicama i sama uspenje do olimpiskih bogova, a dobija prave napade kad joj se kaže da je umetnički ne'ztela. Iz halucinaninmog uživljavanja u snove svog „zamišljenog „genijalnog stvaralaštva, stvaralaštva koje preobražava svet (»samo fi možeš to učiniti«), »Mladđost« svaki čas pada u nastupe očajanja (»Ne viđe te na ulici, — kao što se kaže u uvodniku — ne vide te na obali reke, ne viđe te pod nebom koje je tako široko. »Nečija ruka vas je odgurnula, kaže Risto T'o„Bović u svom članku »Pod senkom veličina«, »Videli ste samo tu ruku i čuli samo onaj glas: »maloletni ste«! Sad vas je opsela ta reč: ponavljate je kad idete ulicom, kad se vozite tramvajem?* kući u ušima vam zuji »maloletan«...). Time i nehotice otkriva da je dominantan i rešavajući motiv za njen psihološki i moralni odnos prema umetnosti motiv uspeha, odnosno, drugačije rečeno, motiv karijerizma, I posle svega toga »Mladost« pretenduje na pravo da govori o novim moralnim kategorijama!

Misaona i duhovna pustoš i konfuzija koja bije iz časopisa »Mladost« ustvari nije ništa drugo do prvi korak u jednu još neuobičajenu ideologiju ljudskog otuđivanja od samog duha onog revolucionarnog zbivanja koje kod nasa traje već više od jedne decenije, Tu svoju suštinu »Mladost« nemože da sakrije mikakvim uvijanjem, nikakvim idejnim alkrobacijama. Šarlatamski se razmećući svakojakim: tuđim pozajmicama, vidi ni stvamu iđejnu prirodu i kavakter tih pozajmica, ni kuda to mjeno šarlatanstvo vodi. I zato se i moglo dogoditi da na kraju krajeva uprkos svakojakim pređdostrošnim izjavama, »Mladost« spadne na takve političke pozicije koje su bremenite defetizmom i dešperacijom.

Od prve do poslednje stranice ovaj manifest i ovaj broj »Mladosti« kipti političkim mutnim stavovima, strepnjom od »nadolazeće godine« i »tamnih prozora« dok u poditekstu čovek stalno oseća pitanje: hoćemo li »raširenih ruku odleteti s mostova«. 1 tako »proširujući« »uskcgrudcst«ea OVOgS našeg vremena filozofshko-političkim rezonovanjem o sadašnjošii i budućnosti »Mladost« najzad stiže do one tačke kad mora da nam otvoreno izjavi da ona ne ide putevima herojstva, jer ne čini »ništa Što je bilo kakvo drugo odricanje od života zbog njega samog«. Samo tako. Znači: novi estetski i moralni pogledi u ime ideologije neherojstva. Zaista konac delo krasi! I kada čovek s ne malo truda, a uz mnogo samosavlađivanja, pređe preko raznih mukbiih dvosmi&šlica i prljavih aluzija, onda ipak ne može da ne zastane kod ove teze kojom »Mladost« pledira za nehevojstvo. Čovek se mora upitati Odakle »Mladosti« ova teza i kakav je njen smisao? :

Kao i u svem drugom, »Mladost« ni ovde nije originalna, Pod opštim jakim uticajem našeg modernizma između dva rata, »Mlađost« je revnosna u oživljavanju celokupne njegove idejne strukture, ona kopa i traži u njemu ·dragi kamen mudrosti i servira nam tu pokradenu robu kao -po&ledniu reč dana i vrhovni stvaralački princip. Po tome tragu iđući »Mladost«

je došla do ideje o neherojstvu, koja”

LO ar

| ______ ___________________________________ _ __ -- - - -_—- ——

Xa pa šta? pa kuda? pa kamo? — pitala se strepeći od te mogućnosti isto kao i od susreta s Budimirom, Bila je

ubeđena da je on to nju tražio.

Bilo bi lepo da je tišina i da se suh i tanak pove” Tarac sapliće preko lanjskog lišća i da jedan paperjast, prozračan malen oblak kao od celofana obavija šumu

nema na sebi dolamu, čakšire i cokule, nego laku

svet oko nje isnjega., i Onisu svetu, i oni kraj osmehuju, svi zajedno osmehuju osmehom koji ne pre-

letnju haljinicu sa naštampanim cvećem u Živim bojama i da joj je kosa lebo očešljana i da ima malo pudera na licu i malo ruža na usnama i da je sva čista i odmorna, sva lepa i čista u onoj cvetnoj, lepršavoj haljinici, sva lepo očešljana i oprana, sa zubima nego vanim odolom ilj nekom dobrom vođom za usta i dobrom pastom, sva sveža 1 vedra, sva melta i mirisava» sa usnama vlažnim i namirisanim i da je Milutin uz nju, a da na nebu neko mlado sunce sija i rezi kao leti čaša maline sa sodom da je sve tiho i lepo i da se

njega

staje i neće da utrne i zaboli jer dolazi sam od sebe,

za ruku.

Ona

prema

bude

rublje i skokove veverica, njak, na kaveze s mečkama, i olinjalim kurjacima, ali i na još nešto sasvim tuđe drveću, nešto zagušljivo što je dražilo sluzokožu nozdrva i rastuživalo. Bilo je puno mirisa, složenih, pomešanih, mnogo više no kad se za suvih vedrih dana daleko videlo: Mirisala je paprat na jagode, cremuša na luk, gljiva na ljubičice u rečnom mulju, šljig na ptice i ljudske kuće: I što je dublje ulazila u šumu, probijajući se kroz oblak što |. ju je svu obavio, mirisi su postojali sve jači, mešajući se, a ostajući ipak svaki svoj i različit.

Ne, neće pobeći. Otići će u štab. Neka bude šta

Glavno je đa ona voli Milutina, iako.on ne misli na nju. ne mari· Jednog dana voleće je kao što ga ona Več

. kojom ona korača sva srećna s Mićom pod ruku. I da sad voli. I lepo joj je od tog volenja i od ioga Što na

od mladosti i svezti da ima lep dan i dolazi od ljubavi i svega što čini da je lepo živeti, živeti i sad i tu tako uprkos svoj toj preživelosti što sada puca iz svih cevi i čini da je ipak lepo misliti na život, držeći Milutina

Videći sebe u mašti tako drukčiju od sebe sad Ruška se na tren sažali nad sobom i, kako to nije htela: nikakvo sažaljenje! upita se neočekivano: a misli li Milutin na,nju i gde je on sađa i šta sada radi? |

Ušla je u šumu. Mirisalo je intezivno na mokro

na zagorelo mleko, zveri-

ona ne”

kod nje treba da bude znak jednog

Višeg, superiornog intelektualnog stava, i verovatno, praktični primer kako se ostvaruje kontakt alto ne a, bu-

dućim, a ono bar s prošlim genera-

cijama.

Pre skoro punih trideset godina, 1994 godine,' Dušan Matič je bisao: »Mi smo se iznenadno našli tu i mi temo opstati. Malo je važno kako: grčem ili žarom, a herojstvo i podloet što su nam ostavili u nasledstvo da biramo (koliko bedna sradstva) negda u krajnjoj tački, iščezavaju, poklapaju se«, Tako Matić pre tridefćt godi-

· na. A evo sada, tri decenije bošle to-

ga i samo seđam gedđ:na bosle Narodne revolucije, u doba svakodnevne i uporne borbe za očuvanje tekovina te revolucije „dolazi »Mladost«, 'preuzima pomenultu m'&ao Dušana Matića i uzdiže je kao svoj manilestni ideološki postulat. Zaista besprimeran način razbijanja stega »ovog našeg vremena«! No, razmotrimo ipak čitavu ovu tezu malo pobliže, je? nam »Mladošt«, u svojoj nedoslednosti, može prigovoriti da je to jedan isključivo literarni stav, uprkos sopstvenoj njenoj izjavi da ematra „nemoralnim svako razdvajanje literature od prakse.

Bilo bi, naravno, smešno i neumesno postavljati kao program i kao cilj jednog časopisa razvijanje herojske literature. Svaki savremeni časopis mora pre svega ići za istinom u literaturi. Pa kako se život i društvo i u najherojskije doba ne sastoji samo od heroja i heroizma, to i svaka istinska literatura neizbežno mora da transponuje i neherojske elemente. Štaviše, kako je istina u literaturi uvek na izvestan način i krilika života, to je literatura u izvesnoj meri i kritika gamog heroizma, heroizma u njegovoj životnoj ograničenosti, a u ime Jedne nove i više 6poznaje koju upravo taj heroizam i omogućuje. Ali tako dolazimo do realističke literature — što „Mladost« iz dna duše prezire — a time na kraju krajeva opet do toga da ta literatura, ostajući Istinita, i baš zato što je istinita, neizbežno postaje u osnovi i herojska, ali životno herojska, herojska u onom smislu u kom je to i sam život. Za komunističku ideologiju to je samo po &ebi prirodno i neizbežno, jer budući za heroizam u životu, mogu li komunisti da buđu načelno protiv njega u literaturi? Očevidno ne, sem ukoliko prestanu da gledaju na njega kao na vrlinu ljudskog života. No, baš zato što su za istindjti hieroizam, Womumnisti moraju ideološki biti protiv lažnog heroiziranja, za šta je tipičan primer savremema sovjetska literatura, Stoga je borba protiv izopačenih:' estetskih prin cipa savremene sovjetske literature, kod nag ideološki neizbežma i progresivna. Ewo, međutim, gde toj opštoj borbi protiv jedne izopačene, kvazi-marksističke estetike. pridružuje svoj glas i »Mladost«. Ali taj glas zvuči disonaino: »Mladoste me može da se u kritici zaustavi na revolucionarnim pozicijama, ne može da izvrši kritiku lažnog heroizma, a da ne negira heroizam uopšte, svaki heroizam kao takav. Oblačeći 6e pritom u ruho Dušana Matića od pre trideset godina ona p3rođira i sav onaj pozitivni smisao koji je u njegovim rečima bio svojevremeno sadržan, Jer treba znati da je ova pozicija Dušana Matića, ipahk u vreme »Obznane« i punog rascveta velikosrpskog solunaštva značila jedan antiratni intelektualistički bunt. Tri decenije docnije, u Uuslovima stvarno herojske borbe za socijalizam ponovljen na stranicama »Mladosti« nekadašnji stav Dušana Matića je po svojoj suštini postao svoja sopstvena negacija — samo jedan goli reakcionami stav, jedan puki dežfetizam. I kalco, dakle, sad to da shvatimo? Da li ozbiljnn da primimo izjavu »Mladosti« kad tvrdi da piše iz života i za život, pa da joj po zasluzi ocenimo i ovu njenu izjavu, ili da oba

aki rasa

svetu ima nekog o kom može da misli i što je srečna ' misleći na njega i ne osećajući nikakav strah više,

iako ide u bitku,

A Budimir? Zaboravlja li? Proteraće je· Opet. A možda je i nije on tražio? Ko kaže da je Budimir tražio? Niko. I šta? Ako je sve to samo mašta, neraz>

i Jožna zebnja? I niko je ne zove radi zla koje pretpostavlja? Da se ne nada pohvali pred strojem? Bez iluzija devojko, Proteraće te! Proteraće je što je zata-

jila kaznu.

Nekoliko je. metaka fijuknulomnad njom. Alj SvrŠeno je, ne boji se ona njih, ni neprijatelja uopšte, Ne mišli ona više da svaki metak traži baš nju, ni da je Wvaki ispaljen u mju, Ne mora ona više da đeniom wolje raskivvavljuje žvale svojih prvih, nepromišljenih ipokreta. Mirna je, a uzdđe svesti labavo joj vise niz dušu koja i sama zna šta radi, bez suflera i biča.

Svejedno otići će,

Nedaleko se odlomi granmčica i nov metak ljutito frkmu kraj nje. Ruška ne ftrepnu, Koračala je laka i vedra kao jedan dan, kao taj dam, što me? taj dan koji je počinjao da nadolazi i razređuje oblake, kao taj vetar što je promenio pravac i dunuo otud od grebena noseći mirig dinamitnog dima, prasak eksplozija i uskomešanu Vrevu ljudskih glasova, Krv joj življe prostruji i učini joj se kao da je istovremeno s tim pojačanim zvucima bitke i opasnosti odnekud neopazice popila čašicu lakog, belog vina od čije svežine sve postaje ružičasto. Ni mrvicu umora nije više osećala u telu. I sad Je sve mogla da razume i OpDravda, čak i drugove koji su. je odagnali iz Noćajskog

odreda,

Ali neće, neće, neće o tome da misli. Neće, Pro-

šlo je. 3 Nije sagvim prošlo,

odgovori sebi. Neće. Prošlo je.

I ponovo oseti maločašnje življe strujanje

ono lako pijanstvo kao neki zanos. ı Zanogs Milutine! * . I odluči da ceo

u štal

ali ipak neće o tome da misli.

· Njoj je dobro i lepo samo kad misli o Milutinu,

pa makar i sad putem u bilku, Ali zašto je zovu U

štab ORADA upita se opet, Neće o tome da misli! i.

dam ne misli ninašta neprijatno, samo će na Milutina đa misli, bilo šta bilo. Neka je sačeka i sam Budimir, svejedno, Ako je partija — sudbina, ne vredi se otimati, uvek će jedan drug ostati da izvrši volju svih, pa makar svi već

stava progledamo kroz pr&te, kao pusto »govorenje košmara«? No, kakav bilo da je smisao ovih varijacija »Mladosti« (koje su više devijacije nego varijacije), OVO njeno grozavanje na pozicije defetizma nije slučajno. Ono je samo logična konzekvenca onog procesa idejnog previranja koje se vrši u njoj i oko nje, a u kome se književna pretencioznost uhvatila pod ruku sa potpunom ideološkom i političkom nepismenošću i demoralizacijom. To je upravo suština »Mlađosti«, koja se, daleko od toga da ostvari »Qkontakt s budućtčim goneracijama«, pokazuje na ovaj način spremna da prekine svaku vezu sa ovim našim

· vremenom,

Nedosledna ijjednoj postavljenoj misli, u procepu između pealizma i antirealizma, između praznih fraza o nekakvom »svom« moralu i gole ambicioznosti i karijerizma, u Drocepu između nategnutih tirada socijalizma i političke dešperacije i defetizma, »Mlađost« na kraju krajeva ostaje uporno dosledna samo u jednom, u širenju besmisla i konfuzije (ukoliko i taj besmisao nema i svog nekog naročitog smisla), Ceo ovaj manifest, i ne samo on u ovome broju, pisan je mutno, dvosmisleno i besmisleno, s inspiracijom i izrazom traženim u nekađašnjim nadrealističkim · časopisi-

' ma (koje uostalom pisci ovoga mani-

festa nisu razumeli) u kvazi-lirskom stilu. Izvrnutih pojmova, napirlitana tuđim perjem, šta može »Mladost« dru go do da izmišlja 6ame gluposti, apsurdne slike, pa prebira po ostacima bajatih poetskih rekvizita? Otuda ona u životu zaista neizbežno ostaje »na svom putovanju, na pulsaciji vlastitog krvotoka«, za nju život nije ništa drugo nego »sabiranje zbog deljenja«, a godina koja nadolazi ,nadolazi samo zato da se njeni »bezmerni dani i fantastično neodredljive noći« »sa nužnošću 6voga kretanja, ćutljivo i gluvo, ne bi izvršili«. „ tako nam »Mladost otkriva jedan život u kome čas treba da se sabiramo da bi se podelili, čas da iščekujemo neko mistično »oslobođenje« u kome ćemo osetiti »strujanja koja brišu sve granice sveta i kada reči otkrivaju meka nova

eeBeebeeaeeee PE oesekevebveeee este LILIT

| \ aka p Ma Ua garrojAieJ a f

Vera Josifović:

Krvi i

POIIOPORITITIPONOTOTVNNONNVONAV VANI evebbobveeoeeeeePeeO.

bili mrtvi. Ali ako je opet oteraju iz odreda? 'RKuda

će? Šta će? Ali alko je ne zovu u štab vadi toga, ako

je nešto obično, neko posebno upozorenje...? Misao'

joj se prekinu. Išla je bez misli, i njena je samoća

postajala svakim korakom sve potpunija, a sve /pot-

punije složena, Je li na to osuđena? upita sebe prvo |

iim joj se misao povrati. Misao poteče sve joj posta Do-

movo jasmo. Ne mari, i sama, pa šta? 'xUvek je i đosad bila

sama sa svim što nije rekla. Svaka reč koja se neće

ili ne može da kaže drugovima, to je teška tona samo~

će. Koliko je tona samoće odvajaju od Sveta? Pa?

Živela je, pucala; bacala bombe, dočekivala juriše

neprijatelja, odbijala ih, polazila u protivjuriše, iz-

vlačila ranjenike iz okršaja, previjala ih i sve. I to

će i dalje da radi, Makar i

„da joj iko pokvari dane koje još ima, sate možda, niko,

ni neprijatelj, ni drugovi, ni pogibija, ni pobeda, niko

niko. Ako pogine đanas? Nije li to izlaz? Svejedno.

Misliće samo na Milutina i biće joj lepo kao što joj nikad dosad nije bilo.

I od te lepote i sama će da zrači lepotom i biće

lepša no što je, i možda...

jednog dama naići njenom stazom usamljenog borca,

sam Milutin. Zašto ne bi postojala i čuda? Možda je

on to traži. Znala 'jje da je u Beogradu, Heka. Znala |

je: on je ne traži. Bila je sigurna da je Budimir ira- |

žio i to, opet da je opet odagna. Kako može? Zar ne

· vidi? Ne bori se ona što je neko izvam nje goni na to.

Nema ona kuda. Šta pretstavlja ona sama, prepuštena

sebi? Ona mrzi isto što svi mrze i hoće što svi hoće. Ništa

drugo. Umrla bi, presvisnulla, da je opet oteraju. Kako

Budimir ne shvata da je spremna na sve samo da

ostane tu. I zbog Milutina. Ona mora da se proslavi,

j jer čuda nema. Nikad mjega neće sresli na pustoj|

stazi usamljenika.. On njom· ne ide, On je uvek sa |

svima, On je isto što i svi, vezan celim krvobokom |

za svet. Boz•njega on ne može ni da zamisli sebe. %5

zar je njoj moguće da zamisli sebe bez njega? Ni đa | |

\ pogine ne bi mogla, poslednje što bi iz nje isteklo bio, |

bi on... Nasmeši še svojoj naivnosti, ali joj se taj je

potsmeh učini }epšim no inače, i zažele da vidi kako | -

se smeši da bi znala kakva će sevučiniti Mići ako ga

ikad buđe dočekala, zagrlila. Od!učila je da še ponese

s Budimirom. Plakaće, klečaće, moliće ge, objasni će

mu, kajaće se, priznaće svoju grešku, zabludu, prista-

će na sve, ali slušaće, grepće ga noklima, ali neće

se datiizodreda. Bila je sigurna da je Budimir 8 | -

značenja za one koji će tek da do.

“đu«. A to šla ima da dođe zaista ni.

je mala stvar kađ se u njemu ima da obavi »najkristalnija RKtištalizacija,

Pa iako »Mladđost« ne može da nam_ kaže ma šta o sivarndm sadržaju te mistične »kristal:zacije«, ona nam i. pak saopšlava da je za njeno izvrše. nje potrebna »bozmerna samoća«& A to je za nas jedno izvanredno olkyro-

. venje, sasvim suprotno, recimo, sred<

njevekovnom verovanju da je za postanak jednoga miša ili pacova do. volina nekakva stara i prljava krpa, Poverujmo, dakle, »Mladosti« na reč, Jer je ovo čudo ipak izvodljivije ne. go da neko »ostane na pulsaciji Vla. ·

:stitog kirvotoka« (strašne li duboko-

mislenosti!) i jer »Mlađost« ima, pres” ma sopStvenoj izjavi, sposobnost da fe stvari oseća nekim posebnim, šestim, čulom — vidom koji je sigurniji od.

· očiju; koji prođire kroj materiju, ma

kar i u snu ,ali u snu koji se nikađa ne dosanja do kvraja...

No dosta s time jer tako bismo & »Mladošću« zajedno mogli da plovimo. okolo naokolo do mile volje, »ša vre ćom trulog krompira na Jeđima« (pa makar to i ne bio onaj »čija se nuž« nost pretvara u našu realnost«) kroz razne gorčine života, čas ulazeći u svoju sopsivenu kožu, čas izlazeći iz sebe samog. To više nije potrebno,.. jer je već očevidno da prisustvujemo · jednom univerzafnom haosu u kome zaista nemamo da tražimo nikakvu realnost, a najmanje našu. U pitanju je, dakle, haos gde je sve samo nedo-' sanjani san, nedomišljena misao i U-_ glavnom lirika bez lirike i talenta. Prekinimo stoga ovo lebdenje za lu=dim snovima »Mladosti« kroz sve mo= guće »vanvremenske prostore« pre nego što đoznamo da smo umrli i kako smo umrli! Tu čast prepuštamo sa | moj »Mladoslti«. I neka joj je na ra ; stanku prosto s naše strane. Već po učeni njenim primerom, mogli bismo · joj poručiti: u godini koja nadolazi, čunkovi vam' se na ramenima · puše. } Zvezdoznanče, umoči štiklu u vetari. zapiši kako su umrle buduće generacije. Beli pro:tori — prazne glave, »na, | svim jezicima svetla!«, |

Bora DRENOVAC |

MOTIV SA ZLATIBORA

e aa:

gama, ali neće ' dozvoliti

možda će mesto Budimira

ol a 08

sepia ao

:- ala PS” i.