Književne novine

BROJ BS3 | = -

M UL LTYČ:KJEUAJU JAM O. LYydG )J9,

ogeoogenećogo pe ee 998699 96 000068 6669 696696 .e88e

MupauKAReagv ev sbebaaabae ea 9a9be390P

Mihailo VUKDRAGOVIĆ ~

" Teško bi bilo prići kritičkoj oceni opere »Seljaci« od Petra Konjovića a da se pri tome ne osvrnemo na TaZvojni put ovoga značajnog pretstavnika savremene srpske muzike, da se ma i u glavnim linijama ne ocrtaju idejne i tehničke osnove na kojima je Konjović u toku više od četiri decenije izgrađivao svoj muzički jezik. Odmah valja reći da je Konjović tražio svoj muzičlci izražaj na jedan osobem način, koji ga je odvajao i udaljavao od oštalih srpskih kompozitora i njegove i mlađe generacije. Prirođa njegovog izrazito originalnog talenta pothranjivala, je njegove podvučeno individualističke sklo nosti i uporno: ga vodila ka jednom osobenom stavu i naziranju na muziku, na njene idejne i tehničke osmo= ve ina puteve njenog razvoja. Prisna povezanost /sa narodnom melodijom, koja bitno karakteriše celokupni Konjovićev kompozitorski razvoj, uslovila je i predodredila njegov idejni stav i stavila ga uz bok Stevanu Mokranjcu čije &tvaralačko delo, izvršeno u skromnim razmerama malih vokalnih-horskih-oblika proširuje na ~ širokom planu operskog i simfoniskog &tvaranja. Ona ga u isto vreme intimmo povezuje sa ruskom »Petori= com«, naročito sa Musorgskim i Borodđinom, i ha kraju, u najvećoj i presudnoj meri, sa Leošem Janačekom, koji — kako kaže Konjović — pored »Petorice« u ruskoj muzici, pretstavlja u češkoj muzici»pre svih i iznađ svih antizapadnu muzičku orijentaciju«. Njegovo duboko verovanje, da primitivna narodna muzika krije u sebi ogromne mogućnosti za »interesanino i suptilno umetničko uobličavanje« i uporno zalaganje da u sVOme stvaralačkom delu oživotvori ovu svoju veru, učinila je Konjovića neobično olpornim za razne uticaje zapadno i srednjeevropske~muzike, „koji se u toku poslednjih tridesetak godima tako obilno javljaju. Konjovićev ge odnos prema narodnoj muelodiji postupno sve više produbljuje u smislu poniramja u njeme skrivene, psiholožke osobine. On pre svega intuicijom stvaraoca, a ne metodološkim postupkom naučnika-istraživača, olkriva onaj, unutrašnji sadržaj narodne pesme (i melodije i teksta). Narona pesma ga manje interesuje kao objekt, sa svojim spoljašnjim ,karakteristikama, Težište mu je u unutrašnjem jzrazu kojim je iskazan istinski narodni život, sa svima svojim radostima i iugom, heroizmom i tragikom. Ovakav u Osnovi realistički

| odnos prema narodnoj pesmi imao je

za pošledicu i Komjovićevo sve veće interesovanje za tekst pesme i govorenu reč uopšte. Po svojim osobenostima ovaj zanimljivi stvaralački pro ces, u odnosu na govorehu reč kao osnovu i elemenat za muzičko-vokalnji izraz, doživljuje Konjović u svome muzičkodramskom i operskom stvara– nju na gotovo istovetan način kao i Janaček, On u osnovi prihvata kompogzicioni i stilski princip Jamačekov, dosledno ga sprovodeći u svojim scen-

“skim delima. Uoči premijere »Košta-

ne« u Bmrmnu, 1933 godine, Konjović je, u jednom članku namenjenom češkoj javnosti, izneo među ostalim i svoja shvatanja o »tipu« i »karakteru« naše, jugoslovenske opere. On kaže: »Za izgrađivanje naše, jugoslovenske operske muzike u majboljem smisiu te reči, i za stvaranje našeg scenskog iz-. raza reči i tona, odlučna je plastika našeg jezika, ili tačnije, našega govora: bogatstvo akcentuacije i mogućnosti širokih modeliranja u muelodijskoj liniji, a da 6e pritom očuvaju i igraze osnovne kdrakteristike zvučnih fleksija našega govora; iz toga opet nastaju motivi iz kojih se gradi simfonisko tkamje.partiture. Tim shvatanjima o tipu i karakteru naše opere — mada sasvim prirodno, u početku sasvim mutnim, nejasnim, — ostao „sam veran, od svoje mladićske prve

. opere »Vilin veo« (»Ženidba Miloše-

va«), do muzičke drame »Knez od Zete« i, najzad, do »Koštane«. Put je bio isti, samo je vođio sve dublje u otkrivanje čudnih i složenih svojsta-

va u našem muzičkom folkloru«, Ova ·

shvatanja Konjović nije napustio ni u Wvome četvrtom scenskom delu, u · operi »Seljaci«. On, prema tome, i u današnjem periodu stvaranja, obogačen drugim iskustvom iz svojih ranijih dela zasniva i dosledno sprovodi svoj muzičkodramski izraz na melodiskim i rilmičkim osobenostima govorene reči, gledajući u njima najsnažnije sredstvo scenskog-vokalnog i instrumenialnog izražavanja, Konjović napušta kompozicioni · princip Vagnerove muzičke drame, sa svima kozekvencama koje iz toga proizilaze, madmašujući ga bezbrojnim &itnim motivima proizišlim mahdm iz govor= mih vučnih fleksija. Time se u izvesnoj meri i do izvesne granice približuje Musorgskom-Janačeku, svaka=” . ko, daleko više. Sem toga, i u unošemju originalnih narodnih melodija u svoja 6censka dela (»Koštana«, »Seljaci«) imao je Konjović prethodnika u Musgorskom (»Boris Godunovs, »Hovanščina«). Janaček toliko blizak Konjoviću baš u srodnom odnosu na

marodnu „melodiju, principijelno ot-

klanja praksu citiramja narodne melodije u svojim operama.

Svoje najnovije opersko delo — četvrto po redu — »BSeljake«, nazvao je Konjović narodnom operom. Sam naziv nas već upućuje na to da pomislimo, da ova opera nije produženje linije koju je muzički dramatičar Konjović obeležio »Knezom od Zete«

i »Koštanom«. I zaista: opera »Selja- ·

cile je ne samo 6adržajem (libreto je Wwstvari prerađeni Veselinovičev i Br-

_ čanstvu

zakov »Dido« — slika iz seoškog života u pet činova s pevanjem) nego i muzičkom formom skretanje sa Dodručja muzičke drame na polje opere — rekao bih opepe. statijeg tipa, opere sa »numerama« (gde su Dpojedine scene — u isto vreme i određenije muzičke. celine odvojene jedma od druge). Ovo je sasvim dovoljno da mas ubedi da je autor jedino na ovaj

.način mogao da reši problem form3]=ne konstrukcije i, samim tim, i na-.

ziva. To, međutim, nije bitno, Težište je pri ocenjivanju »Seljaka« u tome, na koji je način kompozitor muzikom izrazio jedan tekst koji, uz svu svoju zdravu dramsku podlogu i u osnovi verno ocrtavanje. nekih likova, ipak nosi pečat naivno-romantičarske idealizacije mačvan&kog sela iz Jankova vremena. I to kompozitor koji je sa

.izražajnom snagom rođenog dramati-

čara ostvario tragične akcente u »Maksimu Crnojeviću« ili proosećanu liriku, sa čudesnim dramaftskim usponima u »Koštani« Muzički jezik i celoviti muzički izražaj trebalo je prilagoditi jednom sasvim novom i apecifičnom ambijentu, obavijenom almosferom recimo Smetanine »Prodane neveste« (razume se, uz nužnu ogradu s obzirom na vremen=sku distancu i nacionalni kolorit). Ko je dobro poznavao Konjovićev muzički jezik i, pogotovo, način izražavanja na,operskoj sceni u njegovim ranijim delima, s velikim interesovanjem je očekivao pojavu Jankovog »Đide« kao narodne opere,

Neophodne izmene originalnog Jankovog teksta i njegovo prilagođavanje potrebama operskosg libreta izvršio je, sa nužnim skraćivanjima i sažimanjima, u celini uspešno Jovan Konjović. Od značaja je pri tome bilo isticanje u prvi plan scena koje govone o izborima (ove su &e scene prilikom ranijih izvođenja »Đide« obično, izostavljaie). One uglavnom obuhvataju ceo drugi čin opere i dramsku kulminaciju celoga dela, sa podvučenim alktivnim delovanjem muškog hora (narod). U radnju toga čina uvode nas tri nove, epizodne ličnosti koje u origimalnom tekstu me postoje. Ova dramaturška fransformacija melcolikih scena u jedan zgusnut i celovit čim proizišla je bes sumnje iz komipozitorovih intencija da pretežno idiličnopastoralnom karakteru originalnog teksta suprotstavi realističku stranu seljačkog života u raznolikim seljačkim likovima, mogućima, pa i ftipičnima, za jednu sredinu i njem mentalitek u određenim društvenim uslovima. Bio je to zaista invenciozan zahvat kojim Je prvobitna Jankova »&lika iz seoskog Života s pevanjem« postala jedan pogodan operski libreto.

Ja sam u početku ovoga mapisša izneo u grubim potezima Konjovićev načelni stav i odnos prema operi kao umetničkoj formi, kao i sredstva kojima se on služio u izgrađivanju ,Opemske odnosno muzičkodramske forme. Podvulao sam njegovu delatnost

u izgrađivanju svoga muzičkog jezi-

ka i, posebno, njegovog scenskog muzičkog izraza, Ukazao sam pritom na njegovu prisnu povezanosti sa onom idejnom orijentacijom u slovenskoj muzici koju su inaugurisali ruska »Petorica« i Leoš Janaček. 1, na kraju, istakao sam njegov stav umetnika snažne stvaralačke potencije čije je celokupno stvaranje — a naročito scensko — usmereno jednim putem

zanimljivim i smelim u smislu rena -

lizovanja fiksiranih teoretskih postavki, ali neodređenim i mutnim u smislu krajnje umetničke aflirmacije. Ako Petar, Konjović za osnovu svoje muzičkodramske koncepcije — a on je proširuje kao stilski princip na široki plan jugoslovenskog operskog stvaranja — postavlja plaštiku našeg jezika i uzdiže je na stepen odlučnog i presudnog činioca u izgradnji operskog dela, on jednoj važnoj ali prirodnoj komponenti u svaralačkom procesu, koju svaki kompozitor rešava spontano i po liniji prvenstveno muzičke zakonitosti, daje „karakter teoretski iskonstruisane dogme, kojoj mora da bude potčinjeno sve, pa i dama muzika. Ovo, po mome mišljenju, okivanje i sputavanje kompozitorove fantazije i invencije — koja je ipak bila i uvek će biti ono pri mano i presudno u uobličavanju sva– kog umetničkog pa i muzičkog dela, ražume se uz adekvatno tehničko znanje — može i najsnažniji talenat da dovede do bespuća, Ne mogu se, a bilo bi ubitačno da je tako, iskonstruisati šeme po kojima će kompozitor graditi vokalnu frazu ili melodiju, a pogotovo ako te šeme i formule treba da proiziđu isključivo iz plastike jezika. Svaki čovek, a pogotovo 6vaki muzičar-stvaralac nosi u sebi takoreći od kolevke osećanje prirođe svoga maternjeg jezika i njenih najsuptilnijih preliva. U spontanom procssu muzičkog stvaranja on će, vođen muzikalnom intuicijom, moći uskladiti muzičke i jezičke osobenosti, Šta da kažemo za Bedžiha Smetanu, gehijalnog češkog kompozitora, koji je ostavio svome narodu i celom Ččove-

Naš kao operski kompozitor dela od neprolazne vrednosti? On za celog života nije uspeo da savlada u potpunosti maternji jezik. Pa ipak šu melodije iz njegove »Prodđane neveslte« postale najdraža svojina 6evakog

· češkog čoveka. Ima, bez sumnje, u

njima i nepravilnih akcenata, ali im to nije nimalo umanjilo lepotu i tipični češki narodni duh koji iz njih provejava. Oper&ko delo teško se miri sa raznim teoretskim postavkama koje treba da predodrede njegovo jizgrađivanje. Jedan savremeni muziko-

duboko

etar Konjovi |__ (NARODNA OPERA U TRI ČINA) 8

popeo 6VVPPWE

ı .

— — KNJIŽEVNE 'NOVINE

veoovevesteeeoeBe Gee eo ee š

„SELJA

eegee

I j vd

SCENA IZ” KONJOVICI,

log (Hans Ruc) u· članku »Stravinski i budućnost opere« — napisanom povodom neđavnog prvog izvođenja Sitravinskoga opere (»The Rakćs Progress«) — između ostalog piše. »Opera kao umetnička forma ne može nikada ići ruku pod ruku sa konsfruktivističkim tendencijama u muzici ili, drukčije rečeno ona ne podnosi misaonu dominaciju ni novi tleoreiski red. Oma se uvek nalazi na krajnjoj i završnoj ftačci jedne wbilske epohe, koja za duži period znači primenu čvrsto ustaljenih i ma oko neobđrljivih umetničkh principa.«

MKonjović je sa njemu svojstvenom doslednošću izgradio i »Seljake« na

već spomenutim principima predomi- .

nacije govorne reči i njene plastike iz koje izvire celokupna molivska gra đa dela, vokalna i instrumentalna. Uz to je u operu uneo niz citata narodnih melodija, potpunih ili delimičnih, spontano fh uklapajući i organski povezujući sa originalnim maferijalom, čiji je karakter prctežno melod rečitativan. „Izgrađujući do .izvesne mere konstrukciju dela na principu »opere sa numerama«, Konjović je ostvario melkoliko formalno zaokružemih i uokvirenih celina. I dok se pri fome. radilo o citatima narodnih pesama, ili slobodnim varijantama (duet Liubice i Petre »Osu se nebo zvezdama«, pesma Živane s horom »Milić ide strančicom«, Milićeva pesma s horom »Kiša ide, rođo moja« — stilizacija u narodnom duhu — i Maksimova pesma »Oj, Ljubo, Ljubo«) one su delovale pored ostalog i Dprirodnini tokom svoje melodi&ke linije. Ali čim autor primenjuje u izgrađivanju zaokružene celine originalnu muziku, ona, svesno uslovljena u svome toku samo od plastike govorene reči, gubi prirodnu muzičku liniju uspona i pada, biva razbijena opet u manja motive, koji mogu delovati kao fragmenti ali se utisak celine gubi (Zdravkov monolog »Ubijen aam...«). Ali pornekad je teško razumljiv i sam način

eebsketseeoeeeeeeeBeeev BBB eBay

VI, OPERE »SRELJACI«

obrađe narodne melodije. Tako, na primer, melodija narodne pesme »Osu se nebo zvezdama«, koju je Konjović uneo u prvi čin kao-duet Ljubice i Petre, ustvari slobodna sktiizacija molodije koju je Janko upotrebio u »Oidi«, plasirana je u ehspoziciji opere, na mestu punog idilično=paštoralnog štimunga (leinje-veče obasjano mesečinom). Kompozicioni postupak autorov pri dvoglasnoj vokanlnoj obradi ove melodđije — tihe i mirne sa malim? tonskim rasponom — i njenn orkoestarska podloga čudam je i upravo neshvailjiv. U zvučnoj realizaciji ovaj. duet deluje kao da je kom pozitor hteo da namemao razbije idilično=pastoralnu atmosferu na sceni. Neubedljiv i ničim opravdani kontrapunktski tok donjeg glasa zatamnio je mimu melodiju gormjeg glasa u meri koja je celoj pesmi dala pečat nečeg silom nametnutog, veštačkog i tuđeg. Gusta orkestarska osnova, sa indiviđualno tretiranim duvačkim instrumentima, unosi još više nemira i harmonske nejasnoće „koja se uzdiže do hbaoličnosti.

Vokalni deo partiture Konjovićevih

. »Seljaka«, posmatran u celini i izgra-

đem na osnovama o kojima Smo govorili, sadrži nekoliko odlično profiliranih likova ma sceni. Mislim da je muzička karakfterizacija Maksima jedna od najuspoelijih i Stilski najujednačenijih. Moguća asocijacija na Vašeka iz »Prođane neveste« ne uma– njuje „nimalo istinsku uverljivost Maksimove ličnosti koja deluje kao tipična Romična ličnost našeg sela. Zatim Yeljefno ocrtana ličnost scoskog gazde Marimka, pa seljaka Stanojla i Jovana. Zdravko, u početku

. nekako bledo i neufralno muzički o-

karaltterzisan — mislim da je ovo bilo uslovljeno prvenstveno razvojem same radnje u prvom i drugom činu — naglo se u trećem činu izdiže u prvi plan kako na mestima lirske re-

(Nastavak na desetoj wstrani)

ataehebeneoeeeBpepee Bee BBB 9966 Pe

| ke mođela podređujući

LIKOVNI PREGLED ~

OD JEDNE IZLOŽBE ~.

Slikarka Ljubinka Jovanović-Mihnilović, koja je izlagala u Galeriji WwTL.US-a od 1 do 10 marta, pokazala 3e slična slikarska traženja kao i neioliko dru“ih slikara čija smo individualne izložbe imali prilike da vidimo na istom mestu, th foku ove so zone: mislimo nn izložba Bate Mihnilovića, Petra Omžilxusa i PCosare Bokšan, Usled toga sm kritička opažanja učinjena na ljm izložbama mogu dolimično proširiti i na ovu. Tu dolazi razvojna nit, koja se od jedne vrste renlizma u teškim tamnim tonovima, koji je u sebi spajao zahteve sredine u obradi ljudske figure sa predilekcijamn svnkog pojedinca za ovu ili onu stranu kulturnog nasleđa, pa preko slobodnije faze širih površina i lakših tonova do elrsnre"ionizmn svoie vrste u kojem še sve interesovanje koncen'triše na izvesne duševne karalteristiostalo OVOme cilju. U izvesnom smislu, ovo zadnje se prenelo i na pejzaž, koji je često bio usmeren više ka mislenim asocijacijama koje izaziva, nego li na čulno opažanje i osećanje pred veličanstvenošću prirode. Uostalom ovo uopštavanje činimo jer nam ono izgleda najbitniji svesni činilac u razvoju ovih umetnika, ali smo svesni toga da se poda nj',ne mogu svesti ni šve njihove slike, a ni svi najbolji rezultati, jer su njihova temperamenina traženja bila znatno razgranatija. ·Očigledno da je ta gruba imala istovremeno slične umetničke afinitete, prolazeći kroz slične faze vađa. Koji će dalje biti udeo tih raznorodnih traženja, u kojima je ne-

sumnjivo bilo uspešnih rešenja, za-;

visiće od daljeg razvoja svakoga, od mjih. Za Ljubinku Jovanović-Mihhilović konstatujemo da je pokazala izra ziti koloristički i crtački dar već u svojim radovima iz vremena školovanja, koji su u svoje doba, stajali na izložbi studenata Akademije likovnih umetnosti. Ovđe, međutim, oni su isuviše oštro odudarali od ekspresionističkih pejzaža, &melajući jedmi drugima,, ne radi toga što otežavaju svrstavanje umetnika u ovu ili onu kategoriju, nego zato što gledalac ne može 6asvim da isključi iz svesti misao na prisustvo istoga autora u njima ,te se one u svojoj biti tuku i ne daju jedne drugima da deluju u miru. Uostalom, nama je n3ijinteresantniji rezultat ove slikarke bio tamo gde se kretala izvan naznačenih razvojnih faza, koristeći kako svoj dar opažanja prirode, tako i svoj, možda specifični dar uopštavanja i stilizacije. Mislimo na izvesne portrete i neke stilizovane, po malo dekorativne grupe seljanki.

Zatim je u Galeriji, UL US-a. slediJa od 183 do 22 marta izložba minijaturnih radova beogradskih slikara (nikako izložba minijatura, koja bi pretstavljala jedan specifičan umetnički rod, koji ovde uopšte nije bio zastupljen) dopunjenih manjim altya– relima i crtežima. Bez obzira što je ova ad hoc spremljena izložba mogla da buda možda potpunija i u celini lepše opremljena, ona je imala čitav niz stvarčica koje svakako čine radost onome koji ih ima. A njen problem, njen pravi povod je baš u tome da p0sle nje te 6like neko drugi, a ne umetnik, drži kod sebe. Male formate je tu skupila nada da će možda ovako mali, sa niskim „cenama „lakše probiti zid koji danas deli umetnika od privatnog kupca.

Problem naizgled ekonomske Drirode, ustvari znači mnogo više od toga, on u sebi sadrži elemenat jedmog uopšte od najvažnijih problema daljeg razvoja naše umetnosti. Jer umetničke slike, bar većina onih koje se danas kod mas, kao | u oštalom svetu stvaraju, namenjene su zidovima stanova ,mnogo više nego kancelarijama ili, što bi bilo najgore, Sslaganju u podrume. Osim “toga svaka slika izražava svoja ošećanja, rešivši izvesne svoje probleme i kao takva ona prvenstveno traži EE onoga u kome ona odzvanja. Kojim će to putem ona dospeli do njega, ako ne direktnim, da je sa izložbe baš taj dotični ponese kući. Da, ali tu se sukobljavamo sa pitanjem stana, opšte kulture ,opšteg standarda, u krajnjoj konsekvenci, sa Ssuvoparnim ali bitnim odnosom fonda robe i platnog fonda.

U velikoj i maloj sali Umetničkog paviljona izložio je svoja dela od 16 do 30 marta Ivan Radović. Obimnost izložbe daje mogućnost da se ovaj u– metnik mnogo bolje shvati nego li što je to bio slučaj zadnjih šest godina, kada je izlagao samo po jednu ili dve slike na Sskupnim Jesenjim ili Prolećnim izložbama. Jer, ma koliko da je Rađović bio poznat beogradskoj publici pred kojom je u razdoblju od 1925 do 1940 četiri puta samostalno izlagao, pored lada redovnog, ili bar čestog učestvovanja na zajedničkim ipgložbama, posleratna javnost nije mogla o njemu da ima pravu sliku smera i vrednosti njegovog dela bazirajući še na prilozima UL,US-ovim ma– nifestacijama. Za one pak, koji su ga od ranije znali, ove slike su imale ponekad posleđicu da ih gurnu u ne= doumictu, u nejasnost. Zato nas na prvom mestu raduje da je Ivan Radović izložio dela iz širokog vremenskog periođa, koja se među sobom đrećno spajaju u celinu, U tom velikom skupu možda najskromnije mesto imaju baš neke od onih slika koje je posle

rata izlagao, dok nas, druge s razlo-

gom polsećaju na značajno mesto koje pripada njihovom autoru u razvoju naše umetnosti.

Kroz delo Ivana Rađovića provlače se uglavnom dve inspiracije: jeđna. vezana za karakter Vojvodine, obuhvata katkada predele bez figura, a najčešće &cene iz tamošnjeg seoskog života, i druga, vezana, za intimnu

"racija našle su u Rađoviću

umetnika ,

! |

o. | i: alyri == | STRANA T

ik ieesevoveneeebeeeEGe 96

scenu, za ženu, za enterijer, ili bolje

rečeno za oboje zajedno, Što se tiče

one prve inspjracije, njen se Sadržaj izrazio više kroz užareni san, kroz še-

ćanje na te ljuđe i njihov život „nego.

li kroz nepošredni kontakt sa motivom. Deformacije ljudi, životinja i kuća, kojima odgovara Rolorizam, u=slovljen isključivo fontazijom samog slikara, spajaju u sebi elomente folklomog izražavanja 6a psihološkim opažisnjima o ljudima i njihovim si tuacijama, Tu se nadovezuje i Jedna, nama kođ njega najrmiljn tehnika, u

kojoj je kolorit mimiji, žive postavljem ,

i potčinjen izvesnoj sivo-plavoj gami. Druga, intimistička „inspiracija data je mnogo više kroz neposredno opažanje modela i predmeta. To opažanje

nije usmereno samo na usko likovne ·

elemente, već ima u sebi i nešto Što sa ljudske: strane nije idiferentno prema modelu. Jedna ili druga inšpi" snažan izraz u slikama kao što su: »Seljak vođi konje«, »Mlađenci«, »Akt« i »Na letovanju«, koje nam se čine među najdirektnijim u nameri i najčistijim u izrazu.

Spomenimo đa je Ivan Radović, kao ,

dugogodišnji profesor Umetničke škoJe u Beogradu, imao znatan peđagoški uspeh i da je čitavom mizu današnjih beogradskih umetnika, pa i nekolicini drugih, dao osnove za dalji razvoj.

Od 23 marta do 2 aprila izlažu u Galeriji ULUS-a svoje slike Anton Huter i Mirko Počuča. Obojica su đobro poznati beogradskoj publici DO svojim slikama na ULUS-ovim izložbama. Dok je Anton Huher još pre rata imao znatan slikarski uspeh i dobio tadašnju »Nagrađu Politike«, Mirko Počuča je kao đak zagrebačke Akademije došao u Beograd tek početkom poslednjeg rata.

Slikarstvo Antona Hutera razvijalo se po jednoj čvrstoj i konsekventnoj liniji, bez skokova i bez iznenađenja. On je vrlo rano došao do sopstvenog izraza, koji se zatim, sa neznainim promenama, zadržao u njegovim najboljim delima sve do danas, To je dalmatinsko stenje sa vrtažama u ko-

· jima ima kalkada ljudi a katkada ži-

votinja, stene sa vodom, stene sa žšbunovima ili maslinama. To su njegovi &vetli, nekada „okerasti, a sad belji tonovi stenja, tople zelene boje vegetacije ili vode, pored crvene zemlje. Oni su bili i ostali jednostavni i veoma jasni MWolorit, sav u toploj harmoniji zemljanih boja, sažet u formama gustim i čvrstim. Već je, dakle, njegova epoha mladosti nosila ne= što specifično njegovo, sa toplinom izraza i oduševljenjem bez buke. Po jednom delu slika ona se proteže i razvija do danas. To su nam njegove najdraže slike kao »Suha«, »Koze4, »Plaža«. Posle su došle šire namere i motivi svakako zamašniji, ali sa manje vedrine. Međutim, u svemu je Huter uvek dosledan samom sebi, nerazmetljiv ,ne tražeći laka režemja. Tehnička izgrađenost, da tako kažemo, mada različna od Hutera, je takođe osobina i Mirka Počuče. Njegovi mbitivi, sami po sebi uobičajeni, shvaćeni bez želje za jasnim'isticanjbm, izraženi su sa tihom ljubavlju &likara prema slici kao takvoj. On je tipičan ateljerski slikar i po ošsećamju i po obradi. Uglovi stola na kome se nalaze dragi predmeti, cveće, veoma slični portreti, sve je to obavijeno tišinom i atmosferom sobe. I sama obrada, bez bure, bez suviše brzog notiranja onog što je spolja ili iznuira, možda iz straha od prolaznog, ide ka laganom i sistemat&kom završavanju

"dela, Prigušeni tonovi i njegov inti-

man način komponovanja odaju Uuz« držana slikarska uzbuđenja, ; : AIO:

LOTO III IIIIIIIIIIIIOIIIIIIII III III III]

Aleksandar Šš.