Književne novine

HRONIKA

| JEDNA TUROBNA JESENJA

TRI DECEMBARSKE PREMIJERE

Tri decembarske premijere su uglavnom ostavile 5SU-

moran ukisak.

Mlak, otužan ukus sterilnosti, zanemoćalosti koja se tragikomično upinje đa' postane duhovita, taj humoristički

strip-tiz, u kome neđostatak šarma

i duhovitosti poku-

šava da se nadoknadi iskrečenom graciosznošću, providno sračunatom, na lov za jeftmim efektima, kako bi kasnije 5a olupanim plehanim lončetom sišla među publiku da kao vašarski komedijaš prikupi malo priloga, za anemični domaći filmski smeh, iako on, sirotan, i pored svih

upinianja, jedva uspeva da,

iskrivi usta, a, ne da nasmeje.

Tako otprilike izgleda ovaj tužni nastavak one postpulske priče, kada se komerciislizem pritaieno, na mala vrata, uvukao u domaću sedmu umetnost, ds, bi se samo nekoliko meseci kasnije pretvorio u epidemiju o kojoj je već vreme da se progovori ođređenije i mnogo ozbiljnije. Nisu više u pitanju usamljeni promašaji koji se mogi tolerisati, već jedna sasvim određena, fendđencija, gOtoVO oformljena repertoarska politika, lišena svih ambicija, osim jedne, da po svaku cenu puni gledališta, pravi jevtime filmske salate začinjene kojekakvim, ođavno prevaniđenim scenama iz import limunada, i tako smućkanim (na brzinu, jer je i to sada postao vrlo važan Kvalitet novije proiz vodnje, kada uspevamo da napravimo film i za sedam dana! Ko će s nama!) koktelima zađovolji najniže nagone gledalaca, pa to kasnije predstave kao »nezapamćen uspeh

kod pubiike. Na do sada, pređenom,

dosta, trmovitom, putu domaći

film je imao mnogo kritičnih trenutaka, padova. i promašaja, činjenih zbog neđostatka iskustva, talenta, moguć-

nosti, ali je uvek postojala

poštena ambicija da se stvczi

umetnost, da film nosi neku poruku i ima ođređenu specifičnu težinu. Nije naročito smelo, ni preuranjeno tvrđe-

nje, ako se kaže da se naša

kinematografija nikada ranije

nije nalazila u ovako nešlavnom položaju, na stranputici koja vođi pravo u diletantizam i Ššarlatanstvo. I to baš u trenutku, kada za to ima najmanje razloga, kad postoje svi uslovi za snimanje dobrih filmova, kad je početništvo

i lutanje prevaziđeno.

Zašto smo onda. prinuđeni da.

postavljamo ovo pitanje

na kraju jedne čudne i kolebljive filmske gođine, koja je počela »Devebim krugom« da bi se u novogodišnje predvečerje survala na nivo »Zajedđničkog stnaaš Jer, da ponovimo, nije u pitanju neispitani pionirski rad na filmskoj komediji. Ne! Sasvim je jasno da producenti svesno idu putevima trgovačkog avanturizma, koji im komercijalno odgovaraju. A ukus? A kriterijumi? Veliko je i kobno zavaravanje, ako se privremeno veliki ređovi pred bioskop · ma uzmu kao protiv-argumenti.

Kakvo je pravo stanje stvari pokazuje analiza tri đe-

cembarske premijere, koje

su došle jedna za drugom,

obarsajući svojim hladnim talasima sve niže i niže Živi

u barometru ukusa...

Žika Mitrović je sa, uobičajenom poslovnošću, uporedo sa om, koji je beležio »Kas»

pe Lešiqa, pokrenuo svoju četu u novi pohod. Ovoga. puta to su »Signali nad građom« film tipično Mitrovićevskih koncepcija i karakteristika, pravljen u ratnom dekoru, koji mu služi samo kao pogodna pozornica za razvijanje dinamike i twzbudljivih situacija žanra, koji je prihvatio kao svoj. I đa je u pedantnosti građenja radnje, zapleta i rešenja ostao veran, iako poznatim, ali i neophodnim, šablonima ove vrste filmova, sve bi bilo u ređu. Međutim, Mitrović

je suviše brzo poželeo da posta-

ne suvereni zanatlija, rutiner. »Signali nad gradom je film neujednačene dinamike, koja nema svoju uzlaznu liniju, već je istrzana, na, mahove pogođena i Onda, opet, bez vidljivih razloga iz gubljena, da bi se rasplinu/a ı neuverljive; trapavo Kkonstruisane situacije, koje pre izazivaju osmeh sažaljenja nego uzbuđenje. Situacije i zapleti u avan» turističkom filmu imaju svoju gvozđenu logiku, koja. ponekad pođnosi i najvulgarniju Rkonstrukciju, ako je svrsishodna, da bi se sva raspala kao kuća od karata, ako je to urađeno nevešto, providno i bez uzročne povezanosti. A upravo je to i najslabija tačka ovog filma Mitrovićevog. Gledaocu je potrebno mnogo iskrenih napora, da bi poverovao u dramatičnost situacija u koje dolaze brotago-

. nisti filma i ostaje mu jedino

da veruje u dobre namere ređi-

felieve, koji će na kraju ipak

uništiti ustaše i pustiti simpz-

to junake iz okupiranog gra-

po kome su Oni mirno š bez. uzbuđenja šetali, zabavliali se "paljenjem pumpi, vodili ljubavna razgovore tamo gde je za to bilo naimanie opravđanja i tako odavali utisak da je sve dobro smišljeno i đa se njima, ništa neće dogoditi (ćosim Bto će primiti honorar na kraju). Nevolja, ie utoliko veća što se ·radnia, filma bazira na stvarnim događajima, pa ovakav tretman umanjuje njegovu pravu vredmost. A sve to nije moralo da se dogodi da je redđiteli sa više pažnje i odgovomosti obavio

"svoj posao (nekoliko primera

ilustracije radi: policaici sami mole ilegalca da u nih uperi poštolj koji je na njihove oči sakrio u sedištu automobila, kasnije ie u gro planu snimlien ' automobil sa današniom regi-

· -stracitom. H-—1+1...„ bojnik, iako

ma da su predđ njim vartizani staje sam pred đo zuba naoOruŽanu četu i viče »Dole oružje« itd: itd.)

Na glumačkom planu šusreće-

mo so sa veoma interesantnom

· situacijom: dok je Miha Baloh kao »Španac Robert« najprijatnije iznenađio i delovao filmski

„samouvereno i sveže, dok je

Tonko Lonza pokazao sve potreb ne kvalitete sigurne glume, đotle je stalni Mitrovićev »duef) Tocinoska—Gavrić delovao sasvim bledo, neuverljivo i što je još gore ponovljeno.

A yLjubav i mođa«.'1.jube Radičevića.? i: i;

Ima. tu, ištini'za, volju, svega: i dobre muzike, i izvrsnih Kkomičara, i lepih devojaka i revijalnih tačaka. Reklo bi se dovoljno materijala za jednu simpatičnu muzičku komediju, za raalo smeha, dobrog raspoloženja i razonode,

Pa. ipak, to nije utisak koji se ponese sa premijere.

Očigledno je da se Radičević, iako se smelo opređelio da startuje u sasvim neispitanim vodama, Kroz realizaciju Skolebao, strahovao, lutao mešajući sve i svašta, forsirajući smešno po svaku cenu, karikirao i kađ je trebalo i kad nije, potiskivao u drugi plan ono što je bilo nsjbolje, (muziku, reviju) mešajući tako jedan koktel po raznim Teceptima, dobijajući finalni produkt — neodređenog, mestimično ODOTOg ukusa.

Pokušaj da se neiskustvo na” doknadđi pozajmicama iz sličnih ne uvek adekvatnih inostranih uzora, uspeo jć samo da umanji originalnost poduhvata, da, zaguši sopstvenu inventivnost, da, se zaplete u mrežu iz koje, kasnije, nije više mogao đa se

iskobelja. Nesigurnost rediteljske ruke prenela se, razsumljivo, i na

glumce. Iako je u pitanju iz rvrsna ekipa renomiranih. komičara, ni Čkalja, ni Mija Aleksić ni Severin Bijelić nisu uspeli da se snađu i u neprekiđnoj napetosti za traženjem potpunog sopstvenog izraza, i gušeći se plik kim i anemičnim dijalogom, Lrudili su se đa to. nadoknade SOpstvenim bogatim repertoarom. Beba, Lončar, skoro bez ikakvog filmskog iskustva, Taspolagala, je samo jednim prilično ukočenim šarmom i gracioznošću KOje autori filma nisu umeli da razviju, iskoriste i istaknu.

Verovatno je najveći neđostar tak ovog filma neuobičajeno rđav dijalog, lišen osnovnog smisla za humor i plastičnu, živu reč koja u komediji igra prvorazrednu ilJogu.

Ono što ostaje kao nesumnjiva vrednost »Ljubavi i mođe« su muzičke tačke (đa je njih bilo više, i da se 8mreditelj na vreme „oslobodio iluzije da treba po svaku cenu da se pred stavi i kao satiričar naših naravi i OOEailo sve Ošijej OSORO, Rd patičnije 1 svežije) u [9 interpretaciji „vokalnih solista, Gabi Novak, Iva Robića i Vlastimira, Stojiljkovića. PEJN

koji,se može izreći o filmu »Za-

jednički stan» reditelja Marija-

na Vajde, koji nam je kao novo-

godišnju čestitku ·pripremilo

BR PPM pređuzeće »Avala li “.

Ovo sedmodnevno filmsko nedonošće (na stranu komercijalni atributi, i zbog njih i samo nmbog njih je i snimljeno) tre balo bi da, predstavlja fi!movanu pozorišnu predstavu, dopunjent minimalwim filmskim sredstvjma. Ovo su radili i drugi pre nas, pokušavajući da teatar na ·ekranu ožive, učine ga dinamičnijim i sadržajniiim. Naravno to se postiže pod pretpostavkom „da, film ima i reditelja. Među-

tim, Marijan Vajđa se ı svom

filmu ne oseća, jer to je film bez režije, bez trunke invemtivnosti, mi kad se u retkim trenucima, pojavi da bi po nekim iskrivljenim uglom skrenuo pažnju na detalji, on to čini uoravo tamo gde ne treba, kao da 5e trv\di da, nam pokaže koliko je sve to u suštini nakaradno.

Prema tome uzaludno bi bilo trošiti reči ishražuiući bilo kakve estetske vrednosti ovoga filma koji, nažalost, nije uspeo da Ostane ni nm visini Đozorišne pred stave i režiie Marka Foteza. Nastala ı jednom sasvim određenom trenutku, kao reakcija na životne pojave i okolnošti, Dobričaninova, prigodna komediia je uspela đa osvoji simpatije publike. Sada, je ona u izvesnom smislu vremenom · „prevaziđema, (iako još uvek ne neživomna( i fužan je način kako su filmski autori nevešto ubacivanim, »Štosovimac pokušavali da je osveže i osavremene. i

Međutim, postoji u vezi sa ovim filmom (a i sa drugima o kojima je bilo reči) nešto, što je mnogo važniie i mnogo više-. zabrinjava. U besmislenoj trci za serijskom filmskom Kkomedijom najviše strađaju talentovani glumci. (Zar nije žalosno videti izvrsnog Čkalju kako ga na silu oblače u ruho filmskog Kklovna Pepike). U nedostatku humorističkog teksta i duhovite režije, Bva težina, posla svaljena, je na komičare. Njiima je ostavljeno da iz svog (uglavnom radiO-DOgorišnog repertoara) izvlače gegove i niima nadoknađuju mucavi dijalog koji ih guši. Tu i tamo oni i uspevaju, ali u krajinjem bilansu to ie samo razbacivanje jedne teško stečene powalarnosti i uoropnšćivanje talenata kojima” nismo maročito bogati. Ne bi trebalo dopustiti da ovi simpatični umetnici postanu žrtva komercialnih kombinacija koje će pre ili posle sigurno pretrpeti krah.

Dušan PEŠIĆ

)

\ vO88

| TTALIJANSKI VELIKANI

I NASLEDNICI

Na završetku godine u kojoj se između XXX venecijanskog bienala i umetničkih događaja širom sveta na likovnom planu najrazličitije impresije Uutišnule u srce ljubitelja likovnih umetnosti, još jedna bogato orgamizovana slikarska manifestacija sa reprezentativnim umetnicima ušla je u program kulturnih zbivanja Italije. Bilo da se ponovo pozdravlja apštraktni izraz ili da se sa simpatijama primaju protivurečne redagcije kođ onih Umetnika koji isključivo podvlače da je istina u formi, bez obzira na sva strujanje toliko brojna i bučna, u Milanu je bila otvorena izložba savremenog italijanskog slikarstva koja će dugo ostati u sećanju.

Izložba italijanskog „savremenog slikarstva je tim povođom bila po značaju i neka vrsta protivteže XXX bienalu u Veneciji. "Tome je najviše doprinelo učešće istaknutih umetnika koji šu time postavili soliđne temelje or gamizaciji a istovremeno OImogućili da se nizom novih imena DO, novo osveži i oživotvori zlatna nit italijanske umetničke tradjcije. i Još uvek malo neobično za nas izložba je bila primer italijanSkog načina aranžiranja koji se razlikuje od našeg po tome što su 'rađovi istakmutih umetnika bili postavljeni samo na početku salona. Ono što je interesantno u takvoj postavci jeste đa se ne oseća pofreba za stalnim podvla čenjem i potvrđivanjem omih 8firmisemih umetniha koji već uživaju glas renomiranih. Bez obzira šta znače centralni zidovi i kakva je njihova siunmbolična. uloga ceo raspolažući prostor za izlaganje je bio ustupljen onima woji dolaze omogućujući da se oseti na izložbi đuh elastičmosti i onaj superiorni smisao za Tizik kađa je reč o prognoziranju u umetnosti. Uzimajući da je takav stav u organizaciji bio znak dobronsamernosti „prema novim generacijama ili podrška, prijatmo je setiti se i ukazati na takav Kkolegijalan gest koji se pružio mlađima.

U prvom redu Kambpilji i Karlo Kara koji pređstavljaju savrememni izraz Italjje i koji nas obavezuju da ih se moramo setiti bilo što ozbiljam ton njihove umetničke prošlosti nalaže ilj re> zultati koji su i ovoga puta bili uočljivi na izložbi, Podvlačeći vrednost Kampijijeve ličnosti još jednom bilo specifičnostima njegovog savrememog izraza i Uulogom u istoriji moderne umetnosti ilj rezimiranjem „italijanske tradicije u toj markantnoj fizionomiji novog doba Italije, to je bio snažan akord na početku izložbe; nepokolebanih ne izme-

KOMENTARI

Nastavak sa, 2. strane

već rekao ono ško mislim O pitanju postavljanom u vre» menu sadašnjem: »Da li na» drealisti jedu malu decu? Nepotrebna, i zato što znam. da umetnosti, našeg vremena treba da otvori i jednim delom otvara, upravo i u Kreativnom prevazilaženju nadre alističkog postupka, perspektive jedne neapstrakcionistički uzete lepote.

što je meni sasvim irelevantni M. M. privatno okupiran „nadrealizmom i što U svome izolacionizmu ostaje, objektivno, objektimo i subjektivno neefikasni tumač O. noga za što je potrebna nesumnjivo , veća „Književna i opšta kultura i jedno spekulativnije shvatanje kontinuuma, književncsti i njenog rasta, što svetovi metafora M. M-a, i njegove pra Bkavosti jesu, ustvari, izraz jedne huliganske pometenoBti pred znamenovima vre mena, i pređ činjenicom da verbalna konfuzija nije u vezi sa moralno- osećainim koordinatama savremenosti, što M. M. izjavljuje dđa nije profesionalan pisac, kao ni Popov, na Ketig ili ostali, i da mu literatura nije b»tezgaa, ni »luksuz karijere ili »jastuk svesti, što M. M. u jednoj „grandomanskoj pre potentnosti uobražava dc igtiče definitivme sudove i da njemu i.nekome koga on za stupa neko hoće ili želi da ograničava, slobode jzbora i ođuševljavanja i da neko teži tome da im udara »packe4,

— sve je to, jasno, nebitno u odnosu na Činjenicu da M.

rep! uje tužnu mnaivmostb i p jedne prakse koju om i njegovi prijatelji nazivaju, recimo, »šutiranje pour šutiranje« (citiramo iz usmenog raz

govora), »ćebovanjeda, »sitni đonovic (citiran M. M.) itd., itd.

A sada, sasvim direktno, obraćajući se M. Mu, odgo varam da mi je slobođu jeđnog političkog prosuđivanja, dao, recimo, čitav zbir omih okolnosti koje uslovliavaju da, nikada i ni u snu i ni u jednoj prilici ne bih identišfjkovao solunaštvo i »partizanštinu«. Praksa o kojoj sam govorio, ta M. M

pod uslovom elementarno in.

teligeninog shvatanja stvari .

od strane M. M., — ne može, jasno, da ostane bez reperkusija koje se u jednom više određenom mnačenju moltivišu i time što nadobudni M. M. pojstovećuje solunaštvo sa, od malograđanske mašte konstruisanim pojmom i terminom »partizanština«.. Jer, ako je zaista preokupacija nadrealismom sasvim privatina stvar M. M-a, onda je, jasno, manje privatna ali ipak moja, stvar, Što, prvo, nikada, nisam branio i što sada, ne branim sve poete Aritone sveta i što, drugo, paralelno s tim, osećam jednu gorku i neodoljivu averziju upravo prema konfumnosti Raše Popova i jednostranosti koja, dje obeležila svaku, u suštini quasi barokno i bukolično dćenu zastavicu čitavog niza, recenzija, beležaka i pledoa, jea M. M-a za ono čija mu je suština ostala nepoznata u

njenih principa Po toppovanimu: figurama. J specifinom „medđiteranskom. blagom oporošću 68. · atributima i manirom koji su delo samo tog velikog slikara i što je jedna živeća klasična reč Italije našeg doba. Ono što je Kirikša dovelo na presto što je ostalo kao nezaboravno Umetničko ostvarenje još jedanput je ostalo samo na stranicama istorije umetnostL

Slikar i umetnik poetičnih ide ja u čijem se komponovanju Oosećaju suptimi akordi koloristixć i senzibilno tramsponovanje Oobjekata, Peliče Karma, ne &va Svoja četiri platna odlučno podvlači svoje osećanje za meru, dinamiku i ritam. Prepoznavajući u mnogim pasažima neke zajedničke crte sa svetom našeg slikara Čelebonovića privlačnost Karene je otvorila još jedno poglavlje zanimljivosti ukoliko bi smo ga posmatrali iz našeg ugla.

Još interesantniji i obuhvatniji u slikarskoj izražajnosti Salieti Alberto sa svojih pet sliwa je wneo jeđam poseban tip italijaniziranog Mubizma brakovskoP porekla sa siptomatičnim znacima koji ukazuju da se još: uvek ne gube tragovi tog vclikog perioda iz istorije umetnosti i da se Kkubistićke vrednosti lako ne zaboravljaju. U oštrom smenjivanju tammnmo-plavih i svetlo-owerastih tonova on sprovodi jednu kultivisanu liniju Kubističkog mraćionalizma i rafinmana kađa je reč o islikavanju predmeta. Održavajući ozbiljan i korektam mivo slikarske antologije ita lijanskih velikana na jzložbi su četiri slikara sa već dovoljmo Uticajnim autoritetom: Đovani Ro manjoli, Guci Virdđžilijo, Fijume Salvatore i Renato Gutuzo doprineli da se u galeriji ošeti još jeđen tom solidnosti sa neospomim slisarskim vredmostim. Ukoliko bi mestimično izostajala invencija ni u koliko se to ne bi moglo reći da je na štetu njihove slikarske pismenosti. Karlo Kara je završavao sa svo> jim slikama uvođni i MKlasičmi deo izložbe i sa mjegovim neizmenjenim stavom prema atmosferi koju slika i u kojoj pustoš noši onu njegovu arhaizi-

ranu ili starodrevnu „nepomič-'

nost, preiskonski duh bez vremenskog ili monotoniju depresiv

nog pesimizma uklesanog u opori”

simbol, možđa peku gemijalnu ravnodđušnost prema svemu. Ni malo ne isnenađujući tom VIrstom asketizma Karlo Kara je kao neka vrsta opomene sa pret postavkom bilo da se njegove umetničke poruke odmose na Dpokolenja ili dđa „Dretpostavimo

: a 1 u ri i sa .hieratičn sa kovog slučaja bivajući i njemu

italijanskog slikarstva i,

to neka pedagoška lekcija Kiri-

poznata.

Sa svežinom | osetnom razlkom u dubu i raspoloženju drugi deo paviljona je odisao neustraživom mlađalačkom ŽivVOŠĆU ı nemirom. Sa mnoštvom novih “deja i stavova, tu i tamo nekim zaostalim greškama ili nesigur» nostima izložba je u svom drugom delu bar pretežno ulivala onaj zoedivljujući ton smelosti. Ona iskrenost i neposrednost koja se združuje sa umetničkim: ug hićenjem i nadom kod izlagača e jasno podvlačilo kretanie od Milbanjd do opređeljenja.. Svakako da skepsa ili ironija staroickusnih nije mogla da naruši em tuzijazani novih koji dolaze. Ne poznavajući strah od stečene reputacije a ispoljavajući svoj

meosporni slikarski ukus Fnirko,

Paoloci, Brankačo Đovani ı Bruno Kasinari su bili neosporna. podrška za nove koji dolaze. Između živih klasika i mlađih koji se ne obavezuju postignutim rezultatima, sva trojica su DOkazala svoje meosporne slikarske kvolitete zbog izrazitih stilskih obeležja odlučnog ekspresionizma. Kao most koji vezuje obale klasika i obale koja je sa druge strane u neporobljenom duhu, nesputana legitimnim ruhom pri znanja i proverenosti. I baš zbog takvih osobina koje pružaju ne> očekivanosti u imemu Piščini Đenara nalazi se ono dragoceno iznenađenje i novost koje je kao nepoznato pravilo, okviri „jeđnog određenog ulusa čije su stra ne otvorene za nova rešemja Ssa= mo njemu poznata i za Kkreaciju koju publika prvi put susreće. Rodom iz Barija ime još đefinitivno me naglašeno koje sa svojim umetničkim svetom opravđano ide ka vrhu sa izvan~> rednim crtačaim nervom i simbolikom u punom „zamahu ekspesionizma. Ceo taj novi Umetnički svet interpretira teme primorskog i rfbarskog života. Kolorista Azil. Tofolo sa Tuksuznim smislom “a boju i originalnim rasporedom planova U gustom rTitmovanju sa vertkikal= nim i horizontalnim dejama Uu komponovanju koji zadržava po-

smatrača, jer su njegove VIZU“ ”

elne senzacije intenzivne: -bilo specifičnim vidom ideja ili znalačkim rasporedom svih .komponemata u celini. | Na kraju 1960. godine sumifrajući umetničke doživljaje i ljubopitljivim pogledom bacajući kritički ostvrt na događaje i pojave ovih nekoliko novih imena bl'stavo ispisanih w italijanskoj javnosti prijatno rađuje one koji istražuju i očekuju na vreme no< ve iđeje poštujući stare vredno&ti i prošlost. Milo DIMITRIJEVIĆ

0 HURCETOSTI M. M.

simultanim jednaćinmans, 'umetnosti ovovremene. Istina, je i to đa bi se jeđan MR. P, imenadio da je čuo s koje strane, isto tako, dolaze Kla. sifikovanja njegovog teksta, u puku nepismenost, kao što bi se M. M. — pretpostavpo ae čudio kada, DL ZOnO e strane mogu · se ao ra aDbij o SISEOVOJ ne> a u, stvaralački i kritičku analisu [5] me se on oduševljava na na čin manastirskih đačića koji su pre čitava dva stoleća verovali da su ovladali finesa» ma, časlovca. A Ovo, u izvesnom smislu, p vlja, okolnost da se može biti i sa» svim nesklon tome da se M. Mu veruje na reč da je njego va, akcija iakciia svih onih ko ji kao Popov i kao Ketig za” menjuju umeitnički izraz sm» ZORE Što nebulo„ zom, ustva: 8 u »bOftpuno socijalističkom KOPGORE: mladosti« tim pre što se pod sećamo na relativmost pozivanja na mladost. To bretpostavlja okolnost postavljanja pitanja da li se na reč može verovati onima, koji su ?Kloni lineamom proglašavanju Svega Što nije u apsolutnom skladu sa njihovim koncepcjjama za đubrišta anahromj> zma i »poljoprivređdne mašte«e (nije citiran ni M. M. ni R. P.), svatovsko > kumovsko shvatanje«, poeziju, »ozvaniče. nih, kroz prste propuštenih danguba, »svetosavškim maforamac... i

POM OM. ao simptom e Ove pemiflačiatika Z0d dile tom nabujalih potreba za

Dlevljenjen književne njive, ~ điktatom potrebe da se branimo od literarnog anahronizma a u ime no vosti SSR Međutim Ko poriče u megacije li» SODOB BOOTOINORB? No sa istim razlogom M.M. nije predstavnik „jedne ci» varićevsko-pretorijanske prak se i zar to ne e slov pitanja da li »Polja« treba identifikovati sa svim M. M-ovima, tim pre što, na. priber, »Emjiževne novine“ ojima je od takvih kao M. M. do sada mnogo što šta, imputirano, — sasvim je ilu> Zoro poistovetiti u pogledm načina i odnosa prema M. Mu sa ovim mojim sadašnjim i, nadam se, definitivno poslednjim obračunom, ne samo sa M. M-om već više od toga,» sa onim što on pred stavlja sa punim kapacitetom svoje nebulozne rečitosti ko> ja je, u suštini, Đo tokove naše kulbkure isto toliko mn» čajnsa kao i »sportisvetovskoa prikazivanje tajni jedne dru. ge rečitosti, rećitosti B. B. i: OOAaaaJiVO. isnad VG sume nemogućnosti svih M. M.a za shvatanje oreciz> nijih distinkcija, iznad izmišljotine o težnji nekih ili nekoga da im se ograničava slo boda izbora i oduševljavanJA» eppur si muove naše kulture i naše kmjiževnosti u nizu svojih emanacija i u punoj raznolikosti života, postaje sve više vidljivo. Ta vidljivost dopušta i M. M-ovima da se oduševljavaju čime god žele sve dok se sami ne izuzmu iz potrebe iz mogućnosti afirmisanja onih nesporazuma i mistifi. kacija Koje proturaju. ToliKo za: sada i za ubuduće, ne sumnjam.

naše

Branko PEIĆ

KNJIŽEVNE NOVINB

UN a NKC E VA NT OE M JA s 00 4 9 0 4 WC WS. 2 S S S S 0 U ZO A A A 4 Ob. bd bab iadakad