Književne novine

Zvonimir MRKONJIĆ

PJESME

K OJE TO BLAGO ?asprostranjemo tijelo 5 glavom, noći tra ~

žiš, aa kim se prevrćeš u bujičnoj postelji; oko koga. zatuayaš savršem prostor poljupca? ; · :

Koliko sumraka još ostavit će ti okus kyeča i boyovih, iglića. Posvuda si zaštićen i dalek. Tvoja sva ljubav majzad, izvam tebe: ledina te ogrće, memnadmi sklad, kamenja u obzorju kamemuje te, poplave ti se oko svijesti otimlju. i

Svaki put mekoj još ramijoj tmini povjerem, spreman si vratiti zauvijek samoću omome od koga si je uzeo.

TAD PRISJEV visoke meke zemlje kroz to tamno padanje. „Stoljeća tmine odijele se obale. Zasija, pijesak, pretvori se u svoje blisko biće. Izgubljem yu mjesečastom, spektru tijela, oklijeva trenutak budne smrti. Uspravljeni su putovi zemlje sav život uspravnosti sažgam i obnovljen trepetom, stožera. Brazdo s kojom bih se sjedinio! Odlazim, jarugom, munje, opraštam s kretnjom izbistrene magovijesti, sposobam živjeti od daljine što me jednom, sebi oduzimala.

S UMRAČNI RAST stvari; gdje se ispunja prostor jedmog pogleda koji se urušava u samu budućnost zvijezda. Vezama trepeta i mevidjelice širi se otpoma prismost zad?žanorm plamena koji sve oblike podržava. rastu da me bi planuli, da se me bi objelodanio odveć jasan jezik, ništilački, Da se me bi sjedinio onaj prostrani san Yvazdvojem vjeđama i velikim, vjetyenim

MI + | JJ ba

ya OPA „Aha | [0

TI jedna zemlja gnama morima pristaje uz čvomati jug: mi će se vratiti među sukobljena djela svjetlosti, a tmina ozvjezdana osoviti u čovjeku koji je vječnosti bacio u lice njeme izbijeljeme

otocima, što mas odmose i poučavaju u mašem gubitku.

zaloge.

OATTM NAS SILE TVORBENB sveopćeg kristala počnu pri- ( ORČINO SIDRIŠTA! Nismo li u tvojim sunoćalim vodama

kunpljati.

; Prostori pokrenuti prisnošću, žipućega kamena i plaveti, daha i yaonika! Poneseni jedni dyvugima wu susyet! Niti se više izbjeći možete, miti konačno sraziti, već poput tajnih plodova >zrijete

jedni u dvmigima zatvoreni!

Siđe brdo u kovitlac grada; savlada jas i i O. ;: jasnost vrleti. Sluteći sve to bliskije, prošetala se pDučina vrhumcima. Poigrala se s groamič-

nicima meba suva nmahočad vala.

gube?

tek pitkost — i oma usta koja se u mjoj žedmo i beskyajno

L NEGDJE, cijeli je prostor žižak, od sviju majsićušniji, gdje dospijevaju plamenu pučine što ih me 2madosmo obujmiti, bedemi skrovitih dahova. Ondje sve bdije očekujući neće li se odati onaj prvi dah kojim sve bješe započelo, kojim, bi se suve

opet vratiti moglo nepodijeljenoj ljubavi.

ČOVEK

Petar VOLK

Povodom svečane

projekcije

Bulajićevog dela i au „Pogled u zenicu sunca“

ia SMISAO | VREDNOST FILMA

DA LI ĆE VELJKO BULAJIĆ uspeti da prevaziđe epske raspone svog spektakularnog filmskog romantizma? Hoće li to biti nužni kom» promis sa zahtevima modernog filmskog izraza ijj logičan put razvoja ka novim i još složenijim vrednostima? Čini se da je sasvim prirodno što ovakve dileme zaokupljuju ne samo sineaste nego i publiku u iščekivanju „Pogleda u zenicu sunca“, Pogotovo što ovaj nepromišljeno izabrani naslov ničim ne otkriva pravu prirodu tog neobičnog i čudesnog filma.

Delo sa kojim se Bulajić konačno, nakon mmogih nesrećnih i nepotrebnih mneiporazuma, pojavljuje i pred našom javnošću samo se for> malno, brojem aktera, kompozicijom i izvesnim stilskim opredeljenjima, razlikuje od onog što smo ranije u njegovom bogatom opusu upoznali ili tek naslutili. Iz onog najlepšeg i najintimnijeg,: skrivenog u senci masovki i pirotehnike, kao iz sopstvene svesti rađaju se movi vizuelni

oblici. Svojim delovanjem oni obezbeđuju sebi.

stame promene u kvalitetu i pretvaranje u stanja Mija su surovost, realizam i spomtana ekspresivnost pre znamenja života mego isforsirani zimboli,

„Pogled u zenicu sunca“ (rađen po scenariju R, Đurovića, S, i V. Bulajića)! stoga, kao film o revoluciji i svesti, na rasponima između mogućnog i realnog, ne protivureči Bulajićevom iskustvu, a još manje pravim fokovima modđer> nog izraza, Prosto: angažovamost, je dobila daleko šire i savremene relacije, tako da se osobeni izraz ostvaruje isključivo preko čoveka i njegovog odnosa prema samom sebi i svetu koji ga okmužuje. Time se mređitelj me orijentiše ka reprodukoiji gotovih i poznatih vredmosti, već se vraća njihovim „izvorima i tu traži svoju umetničku autentičnost, Zbog toga se i čini da ovo delo nije nastalo slučajno: autor svakog trenutka summja u sebe, kameru i sam film, Tazmišlja i eksperimentiše, stavlja sve u jskušenje i iMWreno se napreže kao da je i njegova sopstvena sudbina dovedena u pitanje. Otuda je ambijent toliko robustan da prema njemu večina ranije viđenog u našim ratnim filmovima podseća na nevešto pravljene kulise. Zar eksteTijer ovde nije shvaćen kao razmeđa života i smrti, dehumanizovana realnost, sloboda koja izmiže čoveku i situacija u kojoj svaki predmet, može lako da bude lišen i onog najelemen=tarnijeg ljudskog smisla. Mogu li tri tifusara — borca, zaostala iza kolone, u beznađu, koje ih je zahvatilo na snežnim i pustim planiskim prevojima, drukčije da sagledaju pravu sltvarnost. Sve što je izvan njih nema u ovom kontekstu kvalitet realnog. Bolest u poznatom junaku, mladiću sazdanom od krhkog entuzijazma i opiranja kukavičluku, ili čoveku koji u revoluciji tek treba da nađe svoj komačni životni smisao — iskušenje je za ideale, slobodu, humanizam i sve ono što cenimo i zbog čega se borimo.

Koliko god bio ratni — toliko je i savremen ovaj film, tako da se istoriografska retorika Bubi pred pravom dramafikom i njenim vitalnim značenjima. Pa ipak, delo nije građeno na mođernim nihilističkim pretpostavkama. Za Bulajića jednostavno — borba i život nisu pojmovi koje freba obaviti mistikom i nekakvim apriorističkim verovanjem, Covek je taj koji tek treba da se izbori za njihov smisao i zato se kamera spontano uvlači u svest tifusara da bi tako mogla bolje da shvati otkuda ta snaga Spremma da učini i nemoguće, kako to da se iz ništavila rađa snaga i optimizam. Bulajić je svestan da površne i konvencionalne opsene ne mogu pružiti uverljiva objašnjenja revolucije i berbe za semzibilitet današnjeg gledaoca i zato ne štedi svoje junake, Stavlja ih pred smrt i traži od svakog da se bez pripreme, sam, kako Zna i najbolje ume — izjasni. Jer, đa bismo veTovali, treba da sve saznamo i zafo se insistira da u svakoj sekvenci dođe maksimalno do izra= žaja težnja za totalnom vizuelnom ekspresijom,

Bulajićev film ipak nije tek subjektivno ·

'provizovanje u domenu podsvesti ili proize Voljna vizija ljudske patnje, Sve mora da bude Tealistično i određeno, tako da i sama bolest ma metaforično značenje. To je venovatno ı razlog što režiser insistira na premaglašenim fi-

KNJIŽEVNE NOVINE

zičkim reakcijama u dočaravanju bolesti. Rež je o meprijatelju koji mučki mapada i protiv koga je teže boriti #e, nego protiv onih što jumre sa mašinkom ili isukamim bajonetom. Problem je ovde: kako sačuvati prisebnost duha i ne dozvoliti sebi da nadvladaju životinjski instinlkti koji, ako se ispolje, uništavaju i ono majlepše što je u borcima probudila i razvila revolucija. Ostati čovek do kraja i posle smvti — fo više nije samo pitanje etike nego i borbe i slobode — pa smo zato kroz ceo film svedoci stvaralačkog napora da nam se na što plastičniji main pokaže kako je za autora čovek važniji čak i od samog života, i

Potresna je i gruba ova balada koja će kod mnogih gledalaca izazvati poftmuli bol i saosećanje. Zbog toga se svaka estetska analiza i procena delovanja ovog filma mužno mora pozabaviti ispitivanjem uzroka koji dovode do takvih reakcija, „Pogled.u zenicu sunca“ nema fabule u klasičnom smislu, zbivanja su veoma štura i locirana svega u nekoliko situacija koje se zatvaraju i čine vrilog, tako da mema ničeg postojanog na šta bi se neko od ovih ljudi mo= gao osloniti kao na svoje spasenje. Bulajić se oslobađa sentimentalnosti i tradicionalnog shvatanja humanizma, ne plaši se prednasuda i otvoreno izaziva našu savest ma razmišljanje i u tome valja videti novi i značajni kvalitet njegovog umetftnjžkog prosedea.

U artističkom pogledu ovo delo u mnogo čemu nadmažuje ranija Bulajićeva „ostvarenja. Ali ih ni u kom slučaju ne obezvređuje. Napro= tiv, on kao da se približava daleko bogatijoj i istinski savremenoj strukturi filma pa se raniji mozaik preobražava u #ž\đmritam koji sjedinjuje intenzitet zračenja raznih elememata, čak i onih koji sami po sebi nemaju nikakve estetske valere, da bi postali mogućna i time nedeljiva celina, „Fogled u zenicu sunca“ komponovan je stoga po ritmu vojavice šlo se razbija o

grebene i razleže po muhlim uvalama, te stapa u diskontinuitetu sa impulsima koje osećaju kroz groznicu ovi iscrpljeni borci. To pojedinim pasažima daje posebnu metričku sinhronizaciju, tako da se film mora prihvatiti sa svim njegovim tkivom, bez obzira da li nam se pojedine forme dopadale ili ne. Zato i nema značaja isticati uspelije od manje wrednih «sekvenci, jer sve su one podređene dramatskoj funkciomalnosti, svaki sledeći kada» Mini nam se sadržajnim i efikasnijim. U tim naponima verovatno leži i mjihova nesvakiđašnja lepota,

Bulajićeva režija nije opterećena praznim egzibicionizmom.,. To je ovde gotovo i nemogučno, Pre da se može primetiti kako su pojedini slementi nedovoljno precizno usaglašeni s osnov nom &koncepcijom filma i da ima zbivanja koja na trenutke izmiču rediteljevoj kontroli. Utisak može da bude i privid — pošto kamera nijedno časa, i pored Sve svoje komcentracije, nije samo pasivni posmatrač. Za nju formalna perfekcija nije ono najvažnije. Ona je više koncentrisana na razotkrivanje maličja stvari i pronicanje u suštinska čovekova. određenja nego na grafičku konstrukciju prostora.

Pilm kao i svako delo koje Krči svome auforu nove puteve i potvrđuje mogućnosti umetnilžkog izražavanja nije lišen izvesnih mana; njih ima u scenariju, izvesnim. redđiteljskim Dposlucima, naročito kod komponovanja halucinacija i u samim glumačkim intenpretacijama. To mu međutim, ne „umanjuje „vrednost zrelog umetničkog ostvarenja, Jer, „Pogled u zenicu sunca“ pleni svojom 8celovitošću. To majbolje može da se iluštruje igrom Amnmtuna Nalisa (Dukića) i Velimira Živojinovića (Matije), u čijoj glumi osećamo dramu ljudskog života, tako da ti sudbonosni časovi kao i da nemaju svoje vreme i prostor, pa se ne zna da li pripa-

daju samo prošlosti ili se preko našeg vremena produžuju negde u budućnost.

I RATNI I SAVREMENI FILM

'Kamerni rezime

| \|

POZNAJEM JEDAN KOMAD ZEMLJE okružen sa svih strana vodom.

Na tom prostoru ne postoji ni jedan jedini televizor. Samo čamci, privezani za. splavove, površina frome reke i tamna šuma. Govorim D Adi Ciganliji, koja je tako blizu Beogradu, a ipak tako daleko,

Ležeći pre nekoliko dana u čamcu posmatrao sam beli friz Beograda, tamo dole na okuci reke, spletove njegovih krovova i dimnjaka, šipYažje napravljeno od televizijskih antena. Pitam se kako izgleda život ljudi koji nikada nisu upoznali televiziju, žubor glasa Sande Langerhole, Hetrihov elegantni yazdeljak, „Martijev pogrešan izgovor ıli objašnjenja o kretanju vetrova koje jedanput nedeljno daje onaj simpatični meteorolog... ;

Leto već uveliko traje, a emisije se vuku poput umorne kolone neke razbijene vojske što se vraća sa svoga Vaterloa. Vreme je da se napravi mali rezime onoga što smo videli u pro tekloj televizijskoj sezoni, Užasavam se kratkih sudova o emisijama koje se dugp, veoma dugo ·pripremaju, i to što ću pokušati da ih ipak definišem na izvestan način, sa nekoliko rečenica, treba shvatiti kao čist mazohizam.

Na neki način mnoge emisije postale su deo nas samih, predmet naših razgovora, svađa, naših misli i prepirki sa samim sobom i drugima. Mnoge emisije iščezle su bez traga, izgubljene na inđustrijskoj traci malog ekrana. Sa njima je kao i sa ljudima; neka lica se pamte i pored toga što se iza njih ne krije ništa naročito. Druga se zaboravljaju i to je tako!

Pogledajmo zato, šta nas je najviše uzbuđjvalo u proteklim večerima:

Četvrtkom otvoreno, Ekran na ekranu, Studio 13

OVE TRI EMISIJE postale su neka vrsta fabrike

za proizvodnju slavnih i poluslavnih ličnosti. Neka vrsta berze vrednosti. Čitav jedan sloj ljudi meri nečiji uspeh činjenicom da li se do> tična osoba pojavila ili nije u jednoj od ovih emisija, Normalno je da su se dogodile mnoge zabune. Poluvredne ličnosti imale su suviše slobodnog vremena i zbog foga su ga mogli razbacivati na bezbrižna čavrlianja o ovome i omome. Ponekad, sve tri emisije su pravljene na principu torte. Jedan sloj razgovora, zatim društveni krem, onda sloj šlaga u obliku vedre muzike, pa opet sloj pametnih razgovora. (Osta= viti tortu da malo odstoji, godinu dve, a zatim jesti ukoliko vam je do foga.) Ipak, čovek bi stvarno morao biti zlonameran, kada" bi tvrdib da emisije ne poseduju visoki stepen televizijske kulture i Jakoću iznaza. One su imale neko svoje mesto, da li korisno — reći će budući isto> ričari televizije u ovom delu svela.

Televizijska drama

OKO PRIMATA u ovom domenu felevizije vo> dila se ogorčema borba između zagrebačkog i beogradskog studija. U početku, čitavu jednu godinu vodio je zagrebački studio lansirajući iz nedelje u neđelju nove domaće televizijske pis> ce. Zatim je vođstvo preuzeo studio Beograd, jer je ogorčenje javnosti u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj protiv dramskih eksperimenata dostiglo kulminaciju. Ista sudbina nešto doonije čekala je i beograđski televizijski emtuzijazam. TU ovom trenutku oba studija nalaze se u ravnopravnoj siluaciji, okanila su se ćoravog posla i izvođe dramafizacije, adaptacije i klasična dela umetnosti, kao što je na primer Pejdo. Hleba i Fejdoa! — vikali su stari Grci.

Istoyremeno sa manijom skupljanja starog, kobajagi stilskog nameštaja iz Vojvodine, pojavila se izrazita fendencija na televiziji za iz nalaženjem polovnih Joakima Vujića i drugih stilskih drangulija., Ovo kretanje svakako treba podržati, jer. 8u poruke Joakima Vujića neve=rovatno upotrebljive u urbanizipanim životima naših savremenika, Ako nemamo. Šekspira, imamo Joakima! Što se tiče domaće savremene drame — hvala na pitanju, dobro je...

Gula

POJAVU GULE na našoj televiziji smatram jednom od najznačajnijih pojava u poslednje vreme, Ovaj savremeni dečiji Hamlet, sa devizom „Spavati, spavati, možda malo sanjati...“ koga brojni gledaoci naizmenice hvale i proglašuju imbecilnim, izgleda mi kao refko ko nor malan u jednom ludom svetu. Naročito mi se dopada vreme njegovog odlaska nga spavanje, jer stvarno, u poslednje vreme nije ni vredelo naročito ostajati budan uveče. Gula — to je oživljeni lutan iz dečije sobe, On tako lepo, tako nenadmašno ume da zeva, gotovo kao pozorišni kritičari na predstavama koje kasnije hvale. Malo je to neprijatno, pristao bih da ponovo budem dete, samo da mece Gula odvede na spavanje.

Emisija lirike

ŠTBTA ŠTO JM GULA odlazio take rano, u kre

|| veti verovatno bi mu se dopale emisije lirike.

Pesnici su imali svojih pet minuta. Odjedan+put, zahvaljujući slici, čak i kada je bila ilus\rativna, shvatili smo da je poozija ogbilina stvar, Pesnici izvučeni iz svojih polumračnih

j| Svetfova, žmirkali su pod osvetiljenjem televie

zijakih reflektora i pokušavali da se sete šta su ono hteli da kažu. Nije važno što su gra= dani u to vreme večerali; ipak je po koji fluid usbeo da se provuče izmpeđu gulaša i salate. A to je za početak dovoljno, Sasvim dovoljno.

Momo Kapor 7,

E ——- BOJ

| O II