Nova Evropa

производи подунавских земаља, да би тако индустријско становништво тих земаља нашло помало запослења услијед веће куповне способности пољопривреднога становништва. Спуштати и даље цијене пољопривредним производима нема смисла, јер су ионако ниже од продукцијоних трошкова; а онај индустријски радник (т. ј. сви у индустрији запослени) који нема запослења не може куповати све да су те цијене и ниже, кад нема чим да купи. Повисити цијене, значило би смањити потрошњу, а та је данас ионако већ несносно малена. Запослити незапослене, значило би да подузетници морају неко вријеме радити са још већим губитком, т. ј. употребити своју уштедњу (гдје постоји) само да запосле већи број радника, чиме би се повећала производња индустријских артикала, па би њихова цијена морала још ниже пасти. Ако би се опет незапослени запослили на тај начин да се смањи радно вријеме запослених, онда би се смањила и њихова куповна способност у корист данас незапослених, т. |. У руке радника дошла би иста свота новаца на име наднице, само што би дошла у већи број руку; а тиме би се куповна способност додуше с једне стране дигла, али би с друге стране пала за исту мјеру. — Потребно је дакле да се створи конјунктура, а не појединачне мјере.

Једина конкретна форма која се предлаже за економску сарадњу подунавских земаља јесте преференцијал. Предлаже се, да се те земље повежу преференцијалним уговорима. На тај би се начин наводно смањиле царине за увоз пољопривредних производа из три пољопривредне државе у двије индустријске. Али, кад би до тога и дошло, искључено је да би се то дало провести потпуно: провело би се само за извјесне производе, у првом реду за пољопривредне производе. Које би биле трговинско-политичке посљедице таких преференцијала»г — У први мах, пољопривредни производи имали би мање запреке код улаза у индустријске земље, услијед чега би њихова потрошња порасла. С друге стране, услијед њихове веће понуде на ова два тржишта, пала би њихова цијена, па би и зато порасла потрошња. Пољопривредник-извозник дошао би тако до новаца, све ако тиме и не би намирио своје производне трошкове, — главно је да би дошао до новца, што данас није случај. Пољопривредник би дакле дошао до новаца и постепено почео набављати потребне му производе индустријских земаља, поготово ако би ти производи били сада јефтинији, прво услијед тога што би и царине на увоз индустријских производа преференцијалима биле снижене, а друго, зато што би индустрија индустријских држава радила уз ниже продукцијоне трошкове будући да би животне намирнице биле тамо сада јефтиније. Индустријски ра-

285