Nova Evropa

дник нашао би запослења, а полузапослени пуно запослење; посве запослени радници били би у могућности да подмире своје потребе у животним намирницама, па би потрошња пољопривредних производа порасла. Пољопривредник би могао, или да прода више својих производа уз исту цијену (до својих производних трошкова), или да помало диже цијену производу; тиме би у сваком случају порасла његова куповна способност. Започета конјунктура би се наставила и застала колеса међународнога робнога промета помакла би се с мјеста.

То би било теоретски. Али, Чешкословачка и Аустрија морају штитити своју пољопривреду, од које живи готово половица њихова становништва. Исто тако, Југославија и Румунија, а напосе Маџарска, морају штитити своје инду· стрије, јер су и оне већ важан фактор у прехрани њихова становништва. Кад би дакле прве двије државе дале преференцијале на пољопривредне производе, уништиле би своју пољопривреду, која ради уз више производне трошкове, па не би могла конкурирати на домаћем тржишту новим јаким конкурентима. Исто би тако друге три државе уништиле своју индустрију, кад би своја тржишта отвориле далеко јачим индустријама Чешкословачке и Аустрије: док би с једне стране добиле тиме што би им дио становништва имао све више запослења, с друге стране би губиле у томе што би им други дио становништва био економски уништен. До чистих преференцијалних царина дакле не може доћи. А ако би остале на снази и друге данашње трговинско-политичке мјере, макар и уз преференцијалне царине, онда од тога не би било никакве ефективне користи, јер се те царине не би могле искористити. Економска сарадња подунавских земаља на основи чистих преференцијалних царина била би дакле стварно немогућа. Заинтересоване државе ставиле би запреке увозу односних производа, који би могли угрозити опстанак њихових хомологних производња, чиме би била изиграна корист од преференцијалних царина.

Али, ако би та ограничења била у границама, онда би од преференцијала ипак било користи, и то велике. То би било могуће, кад би се преференцијали комбиновали са контингентима, а све друге мјере кад би се укинуле (монополи, девизна ограничења, и т. д.). Узмимо да се установи колико, напримјер, индустријске земље требају свега пољопривредних производа за прехрану свога становништва, па од тога да се одбије домаћа производња, — остатак би био контингент за увоз из осталих подунавских земаља. Прво би се тиме ограничио прилив на домаће тржиште до искључиво потребне висине те тако врло ублажио пад цијена, заправо онемогућио, јер би понуда сразмјерно управо одгова-

286