Pokret

410

ПОКРЕТ

боја наше одлучности. Или ближе модернијем значењу речи саз; — бојадисање, сенчење, шатирање: на пр. под бледом сенком мисли побољева, слаби природна боја наше одлучности.

За глагол гискПеа одђег — изгледа најзгоднији и најадекватнији немачки, Ш!леглов израз: апректапке!, скоро исто тако непреводљив као и ен. глески израз. Костић је задржао појам болести, поболевања. Ја, пошто је реч о боји, рекао сам: превлачи бољком, хотећи задржати и појам поболевања и израз: прелажења, превлачења, поврх, одгоре — отет. Француски преводи немају ни приближно адекватан израз, а хрватски преводилац, Богдановић, је и овде као и иначе што ради, једноставно упростио оригиналну фигуру, и дао нам од оригиналне Шекспирове фразе мање него и сам Л. Костић (избледи сва од пустог мозгања, према Костићевом: поболева под мисли бледилом). Шта је овде урадио наш најновији интерпретатор Хамлета

Г. Пандуровићг Он је редигујући мој текст једно- |

ставно рђаво разумео цели други стих. Моје: превуче бољком мисли бледа крв, што значи: бледа крв мисли превуче бољком природну боју наше одлуке, он је разумео као да је речено: природну боју наше одлуке бледом крвљу превуче бољка мисли. Код њега је бољка везана за мисао, а не за глагол превуче, и мисао је на тај начин постала болесна, а цео стих добио је облик: болесне мисли превуче бледа крв Дакле, не мисао уопште, него болесна, мисао је та која бледом крвљу превлачи природиу боју одлуке, или, да задржимо конструк: цију самог Г, Пандуровића: бледа крв болесне мисли превлачи природну боју одлуке. Наравно, да је овим само извитоперена оригинална Шекспирова мисао, поред тога што глагол превлачи, који је у мом тексту везан за бољку — превлачи бољком остављен овако сам губи значење које сам му хтео дати, и нема ничег адекватног у самом оригиналу, где нагласак не лежи на том превлачи — оџег него на појму побољевања, слабљења — свира.

ЛАЗАРЕВА

Бели се дол Стрмодол и блего се рони низ поток. Има над њим мрк гребен и тврда га грабовина обрасла, тек селу не би нужда у њ задирати и оно је своје путе само до гребена докрчило, а уза њ је јурнула једина једна нахерена кућа. Гонили је зар, па јурнула уз гребен и тамо је на ен' оном врху стала, ваљда само од страха да се не скотрља у провалију за гребеном. Кућа Вулова. Канда је и око ње нешто никло, ал' су велики жути тиквини цветови усплахирено вукли низ брдо своје вреже као да хоће да се спасу, а све су шљиве у шљивику око куће косо тргле унапреде, као да су нагнуле бежати куд која, али је подземна нека рука чврсто стегла њино жиље, те се отале није могло ни макац. Тврда рука Вулова.

Стоји Вуле виш Стрмодола. Раскорачио се и избелио зубе, па не да се смеје, но шкљоца вилицама. Еј, Боже, мили Боже, давно ли је како су дланови његови били отворени као расклопљена шкољка и све низа се расипали, пропуштали > Давно ли је зар како дође међу Стрмоддчанег Давно ли је зар како стоји кућа у крчевинама> Туго, моја туго, давно ли је како у ту кућу уведе прву жену

Једна оригиналу блиска верзија превода могла би гласити: поболева под мисли бледом сенком, или: слаби под мисли бледим сенчењем. На сваки начин док хрватска, Богдановићева верзија. у општем стилу његових превода, упрошћује Шекспирову фразу, дотле је Пандуровићева емендација мог превода директно квари и упропашћује.

Овде ћемо стати. Слично овој анализи могла би се извршитии анализа осталих стихова овог монолога, и анализа других монолога и других партија текста у „Хамлету“, са истим оваквим резултатом. Као резиме извршене анализе, можемо извести ово:

Прво, да и код сасвим јасних и од свих тумача подједнако или истоветно схваћених места, ниансе појединих превода су такве, да се одмах, тако рећи код прве ниансе види независност и индивидуалност схватања. Даље, код спорних и тежих места за тумачење — ниансе и разлике појединих превода су још куди камо већи, и ту баш, код постојећег већег броја разних тумачења, поједини преводилац може да иде само за својим сопственим схваћањем. Мислимо наравно на оне који истински самостално. с познавањем и потребним критичким средствима приступе не лаком послу тумачења и превођења „Хамлета“.

Желели смо, да на неколико стихова овог најпознатијег и, рекло би се, најбоље протумаченог и највише разјашњеног монолога Хамлетова, покажемо шта значи критички тумачити и преводити Шекспиров текст, и са каквим се тешкоћама то тумачење и превођење има да бори. Овде наравно нису узете у обзир и друге тешкоће, н. пр. оне у редакцији самог текста, нити смо хтели улазити у испитивање разлика између текста првог кварто-издања и доцнијег дефинитивног текста, нити у остале проблеме самог текста — но једино и само у тумачење и интерпретирање опште примљеног текста.

Др. Свет. Стефановић

БУЛЕ ИАТА

своју, младу Цветанку, држећи је око танка пасар И истим ев' овим путем низ исте ове купине и глогове, срну она и ен' оног дана кад утече од мужа свога, Вула. МИ од онда он ето тако стаде и стоји виш' села, гледајући низ пусте путе. И само што шкљоца вилицама. На њему нит је сеоско нит' господско. Хлаче му војничке, шешир ловачки, чизме и копоран сеоски. Читаво лице силно црвено и коштано, а доње чељусти зверски широке као лактови. Зелене му се очи једнако точе. Чини се да је рат избацио ову људескару на ен' они самотни гребен, јер пре рата, нит је ко из Стрмодола знао тога Вула, нит му чу шкљоцање у вилицама. Мили Боже, кад зађеу ханове, мед торбе, мед опанке, мед сељаке! ЈА кад лупну шаком о сто мед чокање и ракије! Кад ли му оно на сред куће у крчевинама зинуше отворени сандуци и кад поче пити женино рухо искићено, извезено! Кад баци у ханове пусто бисерје и дукате и чеврме, јер му жена на поласку ни у што није дирнула, само што је јурнула низ крчевине ко дивља грлица кад се отме кафезу и нико је стићи! Оста он за њом гледајући, те кад се је сит нагледао, окрену сеи