Pokret

416

ПОКРЕТ

туално, спречити их да јој рад не ометају» На пример, истраживати истину о 9. јуну 1923. значи, то је јасно и без анкете — ставити под оптужбу, сем осталих, и сву данашњу Владу, и Краља Бориса. Дакле значи бар провизорно, одузети им власт. Али није вероватно да би људи који се нису либили насиља и крви да би се дочепали власти, без отпора напустили ту власт. Таква капитулација, с њихове стране, могла би се очекивати само ако би се применила сила. А где је та силар

Исто је тако и захтев о гарантији за слободне изборе нереалан. Он или не значи ништа, или значи нешто недостижно. Не значи ништа, ако се сведе на већ уобичајену „контролу Европе“ без које Г. Цанков није био ни до сада, али која му није нимало сметала. Или значи: интервенцију, озбиљну и ефикасну, у сваком случају где би органи бугарске Владе покушали да врше пресију на бираче. Оно прво је непотребно, ово друго је немогуће.

Изтервенција Европе немогућа је већ и зато што та Европа на ствари у Бугарској не гледа очима бугарске емиграције. Разуме се, режим Г. Цанкова и његова варварства нису симпатични нигде, Али државници свих земаља имају довољно брига на другим странама, да би их могла заокупити и жеља да буду судије о поступцима бугарске Владе према бугарском народу. Сем тога, ова Влада пред данашњом конфузном и преплашеном Европом има и заслуга. Она је побила 18.000 људи, кажу емигранти. Али Европа види само крајњи резултат: то јест, да је Влада Г. Цанкова у септембру 1923. свладала „комунистички устанак,“ и исто тако да је, сад о Ускрсу, својим енергичним мерамау корену сасекла бољшевички преврат, Она дакле, не само да показује добру вољу да прими борбу са бољшевичким бунтовницима, него даје и доказе да је способна да ту борбу с успехом сврши. Овај успех је, по мишљењу и тврђењу бугарске земљорадничке емиграције, Европи сасвим излишан, јер нема опасности да ће бољшевички талас захватити Бугар ску. Или у колико та могућност постоји, она се јавља само као последица дивљачких метода Г. Цанковљеве Владе, које од мирног бугарског сељака стварају бунтовника и одметника. Можда је и тако, или можда је тако било до јесени 1923. године. Али данас је тешко веровати да је Бугарска толико безбедна од бољшевизма као што то при: казују бугарски земљоделци. И ако би се сутра сурвао режим Г. Цанкова, не изгледа много вероватно да би га одменио режим Земљорадничког Савеза: сва је прилика да би тада господари ситуације били комунисти, А да евентуална комунистичка диктатура у Бугарској, која би значила само проширење територије садашње Совјетске Русије, не би донела ни бугарском народу, ни Балкану, ни Европи, никакву промену на боље, то је евидентно. И кад се имају у виду те могућности, онда се и поступци и методе Г. Цанкова и његове Владе мо: рају да мере другом мером. Јер најзад није ни потребно тек замишљати, на основу онога што се видело у Русији, какве би красоте дошле са бугарским типом комунизма: већ до сада, својим радом, бугарски комунисти су се представили тако даи Г. Цанковљево друштво, према њима, изгледа мање зло. У апелу емиграната Европи каже се, да је септембарски устанак „са планом“ изазван, и да је изазван од стране Владе. Могућно је да је Влада

овај луди покушај желела и да је чинила што је могла да до њега дође. Али је такође утврђена истина, да је и бугарска комунистичка странка „с планом“ ишла ка истом циљу, да ли из своје иницијативе, или по диктату из Москве, то је сасвим ирелевантно. Према томе, одговорност за погибију толиких хиљада бугарских сељака пада на комунистичку странку подједнако као и на Владу Г. Цанкова. Најзад, и у овзм најновијим бугарским страхотама, не знате где су нељуди претежнији: на страни Владиној, која прво побије своје противнике без суђења, а онда их суди „1 сопштасјат“, или на страни комуниста који изводе атентате еп шаззе.

Својим неразумним радом, дакле, комунисти су учврстили позицију Цанкова у Европи. А про: тив резултата тога рада не помажу никакви апели. Земљорадничка странка није знала за времена своју ствар да одели од ствари комуниста, или је бар није благовремено оделила, и у толико је сама крива што Г. Цанков данас може, са неким успехом пред једним делом европске јавности, да проглашава „цео народ који се бори под заставом Бугарског Земљорадничког Савеза за бољшевички“. Више је него вероватно, да Г. Цанкову, најблаже речено неће шкодити ни ова претња (и признање) у апелу бугарске земљораденичке емиграције: „..Ми гласно изјављујемо, налазећи да истину не треба крити: да борба против режима проф. Цанкова неће престати, и док он не капитулира, Бугарска Бе бити поприште међусобних и грађанских борби. Ми, емигранти, и кад бисмо хтели, не бисмо могли задржати негодовање које квпи у средини бугарског народа, а које се свакодневно испољава у све нове и нове струје.“

Значи, беспоштедна борба, оваква какву гле. дамо за ове две године, — борба до краја, до капитулације Г. Цанкова. Али, до капитулације пред кимр Пред оним „новим струјама“, у које се, по речима емигранције, излева ускипело огорчење бу гарског народа, а које емиграција, дакле вођство Земљорадничког Савеза, није више у стању да заустави» Шта би Европи, и миру на Балкану, до: нела та капитулација н евентуална победа тих „но: вих струја“ Нешто врло неизвесно. И зато је сасвим природно, што се тој неизвесности, која може да донесе нове, данас још и неслућене опасности, на Западу, где нису много нежни према Балканцима, претпоставља стабилизовање крвавог Цанковљевог режима. Скоро је извесно, да би Европа примила и пад Цанкова исто онако као што је примила и пад Стамболијског: као свршен чин. Али у данашњим приликама тешко је веровати, да ће се изван граница Бугарске игде ишта предузимати да се тај свршени чиа убрза. Ако у том смеру бугарска емиграција „очекује нешто од „просвећене Европе“ и њене савести, начекаће се.

Последње крваве догађаје у Софији и у оп: ште у Бугарској, Влада Г. Цанкова је хтела да искористи до крајњих могућих граница. Покушај је, збиља, и имао успеха и обећавао успехе. Но ове могуће, још не остварене успехе, компромитовала је сама Влада уграбивши, сувише рано, место пруженог прста читаву шаку. Није јој било довољно шго је, без речи приговора с икоје стране, добила могућност да, на одређен рок, (до 31. маја), знатно повећа војни кадар, него је одмах истрчала са пре-