Policija

— 221 —

Од варошице В.... до села Трбосиља, где се ово дело догодило, има даљине пуна три сахата. На колима се не може, на коњу тешко — можете мислити, како ми је било кренути се тамо, у децембру, по страховитој вејавици и мразу какав дан бејаше тада. Али, служба је служба... У служби полицијској има лепих, али има и ружних дана... ~

_ Сјашем с коња и уђем у механу, да сачекам Драгића... Није прошло ни пола сата, а у механу уђе Драгић, и, кад ме опази, упути се право моме столу.

То беше права слика сеоског трговца. У чакширама и гуњу од лепог сеоског сукна утрпаним „арчом“ — гајтанима и бућмом свиленом, са шубаром на глави, преко ове башлика пребачена и у чизмама. О рамену му висаше кожна „чантра“ за новац, дуван и друге ситнице, а о левом куку нож у новом жутом сарачлуку.

Беше педесетих година, висок, сувоњав, црног лика и дугачких, проседелих бркова... |

Приђе к мени, пружи ми руку те се здрависмо. Седе за мој сто и дубско уздахну.

— Ето, господине, ко је рад да трчи по овом „кијамету“2,. Што се ја мучим, ни по јада, али што тебе мучим на овај благи дан ни крива ни дужна, — „јазук“ — Бога МИ...

_ = Да је среће, господине, данас би' ка' сви срећни људи члавио и веселио се са пријатељима и укућачима својим, а не би' ка: без главе за помоћ власти трчао...

Хукну, па настави: -

=— Несрећа, господине; на сам дан моје славе за „лечак“ не погибох... Да је од „јабанца“ ни по јада не би било, но, од брата — брадва му главу осекла...

Поћута мало— па настави: -

— Није он крив. Судбина је то... Али не, знам ја ко га ва то подбоде... Жена!... Жена! — жегла је ватра да Бог да!

Затим ми је испричао како се дело догодило, па ме замоли да идемо његовој кући, што пре, завршавајући речима:

— Слутим, господине, неће добро бити,,.

Нешто јашећи, а више пешке стигли смо на брдо више Јанића кућа. Одавде; треба сићи у поток, а с оне стране потока види се Драгићева кућа. У кући је Драгић живео са