Policija

— 889 —

(чл. 34, ал. 2. француског закона о штампи, измењен 29 септембра 1919). Одатле излази, да француски закон даје могућности, да се заштити успомена умрлих лица у већем броју случајева него што је то могуће код нас, поред тога што је по њему домен примене права одговора већи него по нашем закону. Али то није сво примућство француског закона над вашим. Он је уз то још и логичнији него наш закон. Француски закон разликује две серије случајева клевета и увреда умрлих лица: а) клевете и увреде умрлог учињене су у намери да се повреди част или углед његових наследника, супруга или универсалних легатора; 5) клевете или увреде умрлог учињене су без икакве рђаве намере према овим лицима. Први су случајеви очигледно тежи: дира се истовре-. мено и успомена умрлог и част његових наследника. Против таког понашања једног листа француски закон предвиђа две врсте мера: казну за клевету или увреду и исправку у корист наследника, супруга или универсалних легатара. Други су случајеви лакши: повређена је само. успомена умрлога. У том случају француски закон сматра да је довољно за њену одбрану дати наследницима, супругу или универсалним легатарима право одговора. Наш закон, међутим, прве случајеве санкционише казном за клевету или увреду и правом исправке, а друге где се дејство клевете или увреде исцрпљују на успомени умрлог, не санкционише ничим. Одатле излази, да наш закон не зна ни за какву заштиту умрлих лица од клевета или увреда. За право исправке, које то нашем закону постоји у случају клевете или увреде неког умрлог лица, учињених у намери да увреде част или науде угледу његових рођака у правој линији, супруга или стараоца, може се рећи да постоји једино у корист тих лица, а ни мало ради заштите успомене умрлог.

Међутим потребно је штитити успомену умрлог независно од ичег другог. Разумљиво је што наш закон, као и остали закони, не даје право исправке, кад се ради о умрлим лицима, под истим условима као кад се ради о живим лицима. Разумљиво је што закон дозвољава одговарање на напис о неком умрлом лицу само под условом да је умрли тим написом оклеветан или увређен. О мртвима говори се са мање пристрасности него о живима, те се није много бојати свесног извртања истине. Затим, историја има своја права према онима.

„Полиција“ 2