Stražilovo

765

СТРАЖИЛОВО

УСПОМЕНЕ С ПУТА.

' Драги Младене! коро ће да се наврши пуних 15 година, како 4%сам се као народни питомац бавио и путовао ио северној Немачкој. За то време ни речице нигде не написах из оних милих ми дана и успомена. А да не беше тебе, доиста би на томе и остало. Ти знаш, како се то десило. При твојој гостољубивој соври спомену неко нешто о нама — о народним питомцима. Ти ме тада нешто занита, о чему је требало доста говорити. Али друштво беше красно расположено — час дакле, кад се о таквим стварима не слуша и не говори најрадије. С тога ти ја тада обећах, да ћу ти о томе другом којом приликом причати. Па ето видитп, ја изабрах овај нут. Теби то сигурно није криво. И тако дође време, да после толиких година узнемирим дебели прах, што се спокојно одмарао на мојим путним белешкама. Ево ти дакле мога обећања. Мени као народном питомцу беше у дужности, да се упознам и са школама ван Саксонске престонице. С тога морадосмо ја и мој друг ђ. Гл. више пута путовати у разне крајеве те красне земље Саксонске. Али нас би без сумње морао сваки нраведно осудити, кад би ту врло удесну прилику пропустили, а да не посетимо и нашу браћу Лужичке Србе. Та беху нам тада тако близу. И ми се сретно спасосмо од такве осуде. Говорити о Саксонској, а не сетити се идобрих Саксонаца, долази ми чисто немогуће. И сад сејош врло радо сећам оне просте, али истините изреке, што је знана свакоме, који је међу њима живио. Нарочито се те изреке сећам, кад седам на жељезницу — па чак и онда, кад само помислим на путовање жељезницом. „Г)ег §етиЉНсће 8асћве" — то ти је та жива, непобитна истина. 11о дупш рећи: Саксонац је „^епшШНсћ" од горе до доле, т. ј. од министра до простака. А по томе је сасвим наравно, да у тај пространи опсег свакако долазе и кондуктери по жељезницама. Званичник бити, па још кондуктер, а тако питом и услужан, као што је то случај у Саксонској, то се са мојом аустро-угарском главом није никако могло да сложи. Запитај га: кад долази овај или онај влак; — докле иде тај, на коме си сад; — колико ћеш чекати на онај, којим ћеш даље напослетку заишти обавештаја, ма и опширнији морао бити, он ће ти свагда, па и више пута на једно

исто питање одговорити, али тако учтиво и простосрдачно, да ти је милина слушати га, Али иије то баш бадава, што се ја тако радо сећам тих благих саксонских кондуктера. Пре свега, с њима сам имао много посла, јер сам доста путовао. А друго, тако ми живље излази пред очи она велика противност, која влада између њих и н. пр. аустријских кондуктера. Ево једног примера. Влак из Пеште за Праг мења се — или бар се онда мењао — у Ензерсдорфу. Ту стигосмо готово у ноћ, а беше октобарско кишовито време. Чујем од путника, да нам ту ваља потражити други влак. Ја као новајлија на путу, одмах ти скочим, да запитам првог најближег кондуктера: куда ми се ваља преместити. Одговори ми нешто кроз зубе. Замолим га поново. „1сћ геЛе тсћ4 к\уетт1 и — беше лаконски одговор, па ти се мој кондуктер окрете. Овом нису све козе на броју — помислим, те потражим другог. Али мало сам боље прошао и код овог и код другог и трећег. И тако да не беше добрих путника, којима никако и није у дужности, да о томе обавештавају своје сапутнике, ја бих — ма да бејах тако близу бечке образованости — отишао, место у Дражђане, бог зна на коју страну. Али руку на срце — данас је у томе и код нас учињен леп напредак. 0 томе сам се уверио приликом путовања на пештанску изложбу. Али ти саксонски кондуктери и ако су тако благи и учтиви, ипак ни за чију љубав неће задржати влака иреко утврђеног рока. Зато се и ми пожурисмо, да стигнемо на време. Беше то леп летњи дан године 1871. кад седосмо у жељезницу, те из нове вароши с оне стране Лабе кренусмо пут Будишина. А то је правце у главни град саксонске горње Лужице. Овај пут није дуг, а. и не пружа путнику бог зна какву панораму, што је то напротив по Саксонској готово правило. Њиве, шуме, ледине, то је скоро све. Прва нам штација беше Радеберг. А то је мала обична варошица, вредна спомена ради својих силних творница за стакло, платно, бојење итд. Ту је и разних лековитих купатила, која свет лепо посећује. Одавде мало више на северо-исток зауставимо се код Бишофсверда — вароши, која се некад звала Варта. Из историје познато је, да је ова варош у францеској војни године 1813. сасвим у пепео претворена, пошто Наполеонови противници морадоше узмаћи. А Наполеон видећи толику несрећу, вели се, да је поклонио знатну своту новаца, да се варош обнови.