Stražilovo

767

СТРАЖИЛОВО

768

Сад још мало на исток, а пред нама се отвори иространа долина, којом тече речица Шаре Туда води дугачак мост, преко кога чим прејурисмо, нађосмо се испред Будишина. Стигосмо дакле мету. Зато брже боље покупимо оно мало пртљага, те радосно скочисмо на братску српску земљу. Дан беше већ скоро на измаку. Беше нам с тога прва брига, да нађемо преноћиште. Одведоше нас у прву удеснију гостиону. Особа, која ће да нас подвори, беше млада лепушкаста Венткиња — дакле Српкиња. То познадосмо одмах по њеној белој алватној капи са пошироком огрлицом, натраг спуштеној. Ословимо је српски. А и како ће Србин са Српкињом друкчије да говори! Јест, али се не могосмо разумети. Она помисли, да смо Францези, те се извини, да не разуме тог језика. То исто искусисмо много пута и у Дражђаних и по другим немачким варошима. Гдегод нас слушаху говорити, држаху нас за Францезе. Али то беху бар Немци. Чудо нам беше, што ево и пред Српкињом изгледасмо Несловени. И заиста лужичко-српски језик поред пољског, чини ми се, Србину је од свију словенских говора најтеже разумети. 0 томе се баш у Будишину довољно уверисмо; јер ту имадосмо прилике, да нам се сасвим лагано и што разговетније говори. Пошто се ту уљудисмо, изађемо да се мало прођемо. Сама варош лежи на источном обронку речне долине, те са жељезнице даје путнику врло леп поглед. Улице су — нарочито главна — поширока. Кућа има мешовитих, међу којима су школе понајугледније. Грађанска школа и учитељски семинар праве су палате. Горња половина вароши ограђена је са југа и истока зидом и шанчевима, куда су пре педесет година подигнута лепа шеталишта, украшена самим воћкама. Варош је искићена и са више красних цркава. А међу овима је најзнатнија Петровска. Еод ње је знаменито то, што се у истој цркви, по неком уговору, који потиче још из 16. века, у разне, за то одређене часове, а у засебним одељцима служи служба и за католике и за протестанте. Ово ће сигурно и бити један од узрока, што у том месту католици и протестанти живе у красној међусобној љубави. А та љубав лепо је оличена у Лужичкосрпским првацима, наиме у католику Хорнику и протестанту — сада већ упокојеном Смољару. Ова два човека јесу наравно два тела, али беху једна душа, једна мисао. Па како је то диван пример, да вера поред добро схваћеног родољубља не мора чинити никакве сметње општој корисној ствари. Газгледавши тако варош, врнемо се у нашу гостионицу, да се прихватимо и да отпочинемо. Плана

за сутрашњи посао не могосмо скројити. Наш добри управитељ Кокел дао нам је само једну адресу. Гекао нам је, ту ћете дознати све, што желите. Сутрадан поранисмо, да разгледамо још по нека знатнија здања, улице и др. У томе изби и 8 сати, а ми кренемо човеку, чију адресу држасмо у рукама. Упутише нас у једну од главнијих улица. Газгледасмо кућне бројеве, док не нађосмо, куд нам ваља ући. Беше ти то кућа по изгледу из древних времена. Уђемо, те одмах нађемо и врата, која треба. Одмах видесмо, да стојимо пред школски врати. Куцнемо, а изнутра се чу јасан весео глас. Ми унутра, а пред нас омален, пун, округласт човечуљак око 40—45 година. Лице, па и цело кретање издаваше му ванредну веселост, расположеност. Изгледа, да преко тог ведрог лица никад још не пређе црни облачак бриге, бола или туге. Бегае ти то католички свештеник. Представимо се, па рекосмо, да смо дошли, да се упознамо са школом, којом он управља. А то беше приватна учитељска школа за младиће римокатоличке вероисповести. Врло лепо са отвореном срдачношћу прими нас уцравитељ. А кад му још рекосмо, да смо Срби са југа, а попица ти стаде готово скакутати. Своје изненађење и очевидну радост не могаше да савлада. Поче нам руке стискивати, пријатељски нас потапше по раменима, те не могаше да дође до речи, којима хтеде да изјави радост, што пред собом гледа Србе чак са далека југа. Веруј ми, кадгод погледим слику тог човека, лебди ми пред -очима символ потпуно задовољна и вечито расположена човека. Један поглед беше нам доста, па да се уверимо да овај завод не располаже великим новчаним средствима. Све у њему беше једооставно — у свачем се огледаше скромна штедња. Али то ни мало не сметаше, да школа лепо напредује. Оно, што се никојим новцем на свету купити не може, беше овде у изобиљу. А то ти је искрено, племенито родољубље. Наставници су овде људи, које је поглавито љубав према самој ствари увела у ово просветно светилиште. То си им могао јасно читати из сваке готово речи, из очију, а нарочито из предавања. Газгледавши тако овај завод, замолимо управитеља, да нас ноучи, куд би нам још ваљало ићи, па да у Будишину видимо све, што је најважније. Ми смо на његову доброту могли сигурно рачунати још у Дражђанима. Наш управитељ нас је о томе у довољној мери уверио. И заиста, ми наиђосмо на најлепшу предусретљивост. „Господо — рече нам — не треба много да Вас уиућујем. Отидите само до г. Хорника. Даље Вам не треба ништа." Па тако је и било.