Stražilovo

СТРАЖИЛОБО

251

старешину задужио; а како он на манастир није још приложио ни иаре, то нисам ја његов, већ он је мој дужник, а дужника могу опоменути на исплату дуга, али га нисам дужан никако иомињати нити уписивати у „обшти лист" и у поменик. Г. Панту дакле нећу више поменути све до краја, а на крају и кад се још једанпут обазрем на крваво поље, на поље Косово, и кад још један поглед бацим на Звечан град, на старо Неродимље и на то крваво поље Косово, онда ћу да с Пантом нлачем, да се с њим сит наплачем; и кад се исплачем, покушаћу да и неутешног Панту мало утешим. А донде нека мирује г. Панта! Но ако Панта неће ни донде да се мало стрпи, и неће да мирује, онда „Мируј, мируј (ти), срце моје!" Интерпрет Дучине историје каже, као што знаш, драги читаоче, да је Влатко, босански војвода, на глас, ко.ји се по хришћанској војсци био просуо о издаји великог војводе кнеза Лазара, Драгосава Пробића, и који глас није био истинит, већ лажан, застао, оставио бојно поље и утекао са војском босанском главом без обзира. Орбин не помиње рашта, али и он каже, да је Влатко с мало својих утекао и вратио се у Босну. Но ко може казати, да ли је и у ствари било што, што је могло повода дати таковом причању и казивању о Влатку војводи и како се понео он на Косову ? То је може бити друга верзија оне исте приче о Вуку Бранковићу, „који издаде кнеза Лазара, и на приеко од њега побеже су седам!] илада добрие кшака" (81;аг1пе X. 198.; Јулинац, стр. 90.) „Он издаде цара на Косову „И одведе дваиаест хиљада „Госпо моја! љутог оклонника. „Вук же Бранковићг. со всего своего силого от боснш , то 6СТБ со деснтпо тисшцз воиновв, отступивт. отт. воинства Лазарева и стаде со друпа страни реке Ситнице." Тако нише у „староставној" књизи- (Гласник У. 89.). И у тој истој књизи, само пре тога а наиме на стр. 74. пише: „Лазар силент. отт, согоза К)га богданова над миаего — и кнлза Вука Бранковича, влад'ћгошаго рамого и долнего босного и т. д." а и напослетку каже се у тој „староставној" књизи на стр. 67.: „(Цар Стефан) — и ирисвоилт. (Босну) и в'ручилт, всго вт> руки воевод'ћ Бранку (а то је отац Вуков). По тој књизи „староставној" дакле је већ Вуков отац Бранко Младеновић држао Босну; а син његов Вук још је за жива краља Вукашина владао Рамом и доњом Босном и Вук је довео са собом сву силу од Босне (10.000 јунака) на Косово. И што ту непознати састављач те староставне књиге каже, то, бар што се Вука тиче, нотврђује Василије Петровић,

митрополит Чрногорски, Скендеријски и Приморски и трона србскаго Ексарх, у Историји о Чрној Гори, год. 1754. штампаној у Москви. где на једном месту каже: „ Правилт. сербского армјего славнои воевода Милошт. Обшгћвичц злтг. кннза Лазара, конницело Босанскот правилд другоИ затг> кннза Л.азара воевода Влканд Бранковичћ и т. д., и опет на другом месту: „Волкт. Бранковичв изт> лагера србскаго на страну б^житт. и 12 тиопцт. Боснаковв изрлдне коннице отводитт. далеча" (в. Летопис Матице Српске књ. 68. стр. 10. и 12.). Василије митрополит учио се у српској патријаршији и он помиње многе древне историје, које се у Србији налазе у Лаври Студеничкој, у Дечаних и у српској патријархији Нећској и у митроиолији Цетињској, те је ваљда знао, шта је писао. Зна се, да Вук није владао Рамом = = Восном, и ако је извео он на Косово 10, као што „староставна" књига, или 12 хиљада, као што митрополит Басилије по древним оним историјама каже, и то „изрлдне коннице," с чим се и иесма народна слаже и још тачније каже, да тих 12 хиљада нису били лаки коњаници већ љути оклопници, — ако је, велим, Вук Бранковић довео на Косовб 10 или 12 хиљада војске било лаке или тешке кавалерије, то су шваљери ти били зацело с Косова, из Дренице и Метохије и из околине Иризрена, а не од Восне или Вошњаци; па како је смео тај немирни митрополит казати и уверавати Русе, да је Вук Бранковић у боју на Косову управљао босанском коњицом — и да је с бојишта нобегао и одвео 12 хиљада Бошњака, изредних коњаника; а онај састављач сгароставне оне књиге, како је смео — но шта да питам и кога да питам, како је смео онако лажно написати, кад му ни крсног имена не знам? Зато се окрећем к теби, кад не смем и не могу већ оном — знаш, оном тамо — идолоиоклонику, и тебе, Србине и српски сине, нитам, шта то значи? А да се нисам зарекао, да онога, који неће да се клања и да се поклони сунцу правде и истине, нећу више иитати, да га иоименце ни поменути нећу,он би ти већ казао и одговорио, — и како да не каже и не одговори само, кад он све зна ? — он би с места одговорио и казао, шта то значи, и ја не бих морао тебе, Србине и српски сине, трудити, тебе или — пошто видим, да као младенац не отвараш уста својих и хоћеш ћутањем и неодговарањем на толика моја питања да заслужиш име философа — управ самог себе. На моје питање, на питање брата, јер такође српског сина, који те толико мази и тако ти лепо тепа, српски ил мајчин сине! нећеш да одговориш, и баш нећеш, већ се само онако философски смешиш, а на миг оних Грка или полугркау српској