Stražilovo

254

СТРАЖИЛОВО

Бг. 16.

дина и самодршца свим Србљем и поморију зетском, који трииут одбипте и трипут победише кнеза Лазара, који су зарана приспели са својим Бајогаом до гора, али који се не хтедоше спустити с тих гора у поље Косово и тамо с осталом браћом својом бити се и крв своју пролити за часни крст и слободу златну, већ па горама и у горама чекати на излаз па пљачкати мало по богатој Метохији и около Призрена места и села, што им је вазда у души било и остало, па се вратити завичају своме у Зету питому. И ти, Зећани да су имали образа казати у брк ђурђу Вуковићу, којег је ујак његов а син кнеза Лазара оставио у Зети, да господари: „Нећемо те, море, нећемо те за свога господара, јер си ти син онога, „који је издао Српство на Косову." Имаобраза, има јако дебелих и као ђон образа, али да је такав образ био у оних Зећана, ја просто не верујем, јер такво што не могу, баш не могу да верујем и не могући веровати такво што, такав безобразлук, морам опет да запитам, „с горестш сердца" да запитам тога архимандрита: „Оче архимандрите ! та како си само и помислити, и како си могао „немислимо" написати такво што? А ниси морао, вера и Бог, ниси морао то написати! Јеромонах Мина писао је и дописао је месеца марта г. 69 44. 1436. књигу свету и божанствену, тетроеванглв или јеванђелије и на крају те књиге записао је јеромонах Роман, игуман Врањински, руком преднаиоменутог јеромонаха и писца Мине ово: »И/ јкшоншш!, оџд и т. д. — ндннсд се сјд иннгл, рскомп тетро е1пи>, к!> Д II II КЛЛГОУћСТНВАГО II \ р II С Т О Л 10 Е II К Д Г О Г 0с п о д н II а дсснотд Г и» р г и, гцк (>ил. вожж смт.решн КТ, НН01|Т.Х1, геромондкћ Роидш, шкшоу МН ТОГДД III - 01' 1.10'101' I! 7, Х|)ДМТ. СК6ТЛГ0 I! II 180 Л II, II же 1С С Т I. К1> крднннк, н кнд-ккшоу мн оскоулкшие сисп.кч, тетро еп г ломк ит.д. ит . д." — Даље те ништа нећу питати а наиме нећу да питам, зашто се у јеванђелију на крају, писаном г. 1436. у Врањини у Зети, помиње благочастиви деспот српски ђурађ, син Вука Бранковића, а не ДрнојевиЛ Стефан, ког су Зећани, као што архимандрит пише, још 1427. прогласили за својега владаоца? Но осим тога записа од год. 1436. могао бих још десетак писмених споменика навести, из којих сваки увиђаван може видити и уверити се, да није истина оно, што је архимандрит тврдио. а наиме, да није истина, да Зећани нису признали ђурђа Вуковића за свога господара, у колико нису они тада били под Млечанима. То није истина а с тим отпада свеколико оно бенетање о узроку, са којег поносни и свесни Зећани нису хтели признати ђурђа, сина Вуковог за свога владаоца. А кад је тако, онда отпада

оно питање о образу Зећана и све друго оно отпада, што се рекло у претпоставци, да је истина оно прво, што је архимандрит за Зећане рекао. Зећани нису били нити се борили са својим господином, ђурђем Срацимировићем Валшићем, зетом кнеза Лазара, уз овога и са старијим зетом његовим, а пашепогом свога господара, с Вуком Бранковићем на Косову. Нису били, јер може бити да иису ни могли доћи браћи својој иза брда у помоћ, као пгго то ни Хрвати нису могли учинити, а учинили би и прискочили би својој јужној браћи — јужно-словенској — зацело у помоћ, да су само могли. Њихов је образ дакле у том погледу чист и мора остати чист, кад не знамо, шта их је управо побудило, да остану код куће и да не дођу на поље, где се турске главе секу. Али онда нека су и ти зетски и хумски писци мало обазривији и смотренији, и нек не мисле, да оно, што је занесени песник или Његуга у заносу рекао, они, који нису песници, те с тог не треба да се заносе, повторавати и на, то се позивати смеју. То ти хумски и зетски писци треба да знају и то добро да утубе и ствари а и себе ради. Но ако они не усхтедну „в томт. почити" већ и у напредак у друштву с оном бугаријом стану повторавати, да је злочинство Вукашиново у Неродимљу ускорило српску државну поцепаност и распад, а Вуково издајство на Косову да је помогло оковати српски народ у окове турског ропства, онда ћу и ја окренути онај други крај и тек ћу онда да вичем и то не онако без основа већ на основу новесничких зетских, у свези са другима, може бити бољима од њих, изворима да вичем, да су поглавити узрок распаду српске царевине били зетски Балшићи, и да је Баоша већи и од Вука Бранковића греганик, јер је он с Краљевићем Марком, као гато се прича у српском староставнику (Гл. У. 85.) и наговорио Вука (кндуј . же Кк1л, нодстрекоемг 1шошмо н Млрком) и по том је он виновник био, гато је кнез Лазар издан и остављен од својих зетова пао и с њим пропало српско царство на Косову. Дакле инат за инат! Ово. што сам овде иза оних стихова и сликова: „смирен — презрен — сатрен — рекао, не спада управо у ову расправу, јер се не тиче историје кнеза Лазара већ само историје причања пучког о боју на Косову и како се мењало и измењивало то причање временом и местом. У саму повест о том боју спадало би пак питање: шта је било с Влатком, босанским војводом, да ли је он изнео главу из тог боја или је и он с многом другом господом српском нао и нропао у том боју на Косову? Г. Рачки, а по Рачком г. Клајић кажу, да иије