Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р. 16.

дало је повода мргођењу онијема, који су навикнути били до сада о самом српству пјесме слушати, и то је мргођење и негодовање нашло и свога пјесника, који, занешеи оном патријотском струјом, о којој је нанријед била ријеч, Војислављеву појезију називље ненар о д н о м. Хај, из наших љутих рана, Из живота окована Нек летне пев, Јунаков грев, Кукавдом страшни бич; Кад змија народ љуби, Нек песма шкрипне зуби, Нек зивне на поклич. Такву пјесму хоће Р а д о в а н К о ш у т и ћ, најдаровитији наш млади пјесник иза Војислава. Али ја сам напријед казао, да патријотске пјесме српске морале би промјенити правац досадашњи, што им данашње околности не донуштају. Пламенови Радованови откривају лијепи дар пјеснички, и ја сам их сваки пут радо читао у Јавору; али они у главном немају смисла послије великога рата српскотурскога, понављам: већ пошљедњега; или нијесу смјели све оно слободно изрећи, што у пјесниковој души ври! А пјесник треба да је отворен, искрен у свему и вазда, особито у патријотскијем пјесмама, којијема је сврха, да буде народ, да га подижу и пут му казују, ако хоће да успије. Но ако Војислављеву вилу занима Атина и Рим, велика францеска револуција и несрећа великог италијанског пјесника Таса, занима је и будућност српскога народа. Војислављево Словенско звоно и Грађанска врлина провиру из дна душе најбољега патријоте српскога. У првој пјесми ђеније Словенс т в а овако тј еши С л а в и ј у: Ал' твоје премиле груди уздаси сламају љути А око чаробно твоје у мутној магли се мути Мрзак је теби свет. Сузне очи твоје траже Мили народ свој, Теби сузе тугу блаже, Јад је живот твој. Ал' дигни весело главу, не тужи за децом драгом; Јер сунце њихове славе скоро ће небом да гране: И Перун послаће муњу и својом џиновском снагом Цветаће деца твоја, да олтар јединства бране. Гле ја имам звоно од сухога злата, Овога је звона чудотворан глас;

. Он ће бити весник великога рата, Из којег ће нићи слобода и спас. А друга пјесма, Грађанска вр лина, од таквог је импосантног утиска, да читаоца у најдубљу. збиљу и бригу обара. Отрог и узвишен пред-а-ме је стао, Оружан мачем и гранчицом крина... Ах! Иознајем га, и пре сам га знао Са светла ума, правде и врлина. Сталан кб стена, мудар као змија, Он чува народ и брани слободу, Чело му ведро а поглед му сија, Кб јасне звезде на небеском своду Он тиранина мачем подвргава, Он белим крином роба увенчава. Па тако слиједи даље: Он правду штити а неправду гони, И срца има спрам бола и туге, Он теши оног, који сузе рони, Јер су му равна господа и слуге. А душман ако народу му прети, Са мачем уме за народ умрети.

Он младост пази. И дарове неба Очински, нежно у душу јој сади: Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана младих. Речју и делом он увек предњачи У светој служби отацбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи, У страшне дане да одважно стоје Бранећи народ и његова права, Кад бура бесни и кад игра глава. Не могу даље, и ако сва снага ове дивне пјесме лежи у пошљедњој сгрофи. Хоћете ли ми вјеровати? Ја немам срца, ја немам снаге, да свршетак Грађанске вр л ин е овђе наведем; ипак бих ж,елио, да сваки млади Србин ову цјесму на памет научи, јер нам она истиче на углед идеал патријоте, који од прије много столећа служи нравди и врлини, а исти Р а д ован јадикује, гледајући на наш садашњи нараштај: Срнска мајка нема витезова, Нема народ вођа-соколова; Посрнуло оно челик стење, Мушки понос, јуначко поштење... Дакле је Војислав својом нјесмом погодио и жицу, коју захтијева наше доба, тако очајно! А је ли потреба тумачити Словенско звоно? Није, јер му је јасни глас свак разумео; иего само треба примијетити, да се томе