Stražilovo

Б Р . 16.

СТРАЖИЛОВО

249

гласу балканске виле у толико више радују, у колико се разллјеже из данашње Србије. * * -К Ја сам у главнијем цртама преставио коловођу нове реалистичко-веристичке школе у нашој књижевности. То није ирости имитатор или занешењак те школе западне, него пјесник бојом самосвојном без раскалапгаости и без просташтва, а са прпстојношћу и уљудношћу са свијем у духу народном. Ту нема никаквог претеривања ни надутости ни магловитости, него право умјетничко спокојство и душевна бистрина. Ту први пут осјећаш са нашега Парнаса свежи дах Јелинства. Још нешто. Ова књижевна еволуција као да ће се без борбе реакције збити. Истина, да је Радован подигао оштар протест са стране

постојеће школе. Али смо ми чули аукторитетнијех гласова, који храбре младога умјетникапјесника. Његова умјереност у обнављању, његове свезе са пјесништвом досадашњијем, које није прекинуо, донринашају те његова појава не изазива. Да ли се ја варам? Могло би и то бити. На пољу наше критике влада крајњи индиферентизам. Појединац фали или осуђује, а мноштво, које тако не мисли, равнодушно ћути. Ми смо имали у новије доба већ таквијех примјера и то односно Бранка, Љубише и Милићевића. Или је Радованов глас први поклич на борбу противу новога иравца? Па нека буде, само нека се борба развија отворено разлозима, које може пружити естетика и здрави разум. Таква борба само може нашој књижевности користити.

0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (Нас Но кад ћифтански тај песник, тај песник у фраку и у штифлама са или без штекера, не сме дамас мењати „народне традиције какове јест", онда нек се параси и нек остави ту народну традицију на миру. И зар ћифтански тај песник мора баш свуд нос свој забости, и што да се он, не будући дед, ни деда или дедо, дедачи? И кад не може из цела што да скроји, онда нек раскрсти с музом, јер ће иначе, ма како био учен он, и ма како се знао пренемагати, снисходити и спужати, бити и остати и зваће се краа или Иифталос. Но то је ствар наших појетичара па нека се они с тим продрзљивим крпама и ћифтама свађају о том, те, ако могу, са свим их сабију у тикву. Питаве дакле, да ли књижевник песник сме мењати народне традиције, мене се не тиче, а да ме се тиче, и да сам и ја какав ггојетичар, ја бих просто рекао, да сме, јер истина је нада све, и што не стоји, што нема чврста темеља, што је напето, накићено, намештено, измишљено, то се ружи, и мора се кад тад срушити и пасти и по томе подлежи промени; а што је истинито, то ће остати, и ако је затрпано, умотано и загушено, с нова оживити и с нова заблистати, па ма све Панте и Пантелије пукли од једа. Нико од људи није непогрепшв, па ни скуп људи, што се зове народ, није то, а најмање је беспогрешно оно, што се из старине затекло у народу и што зову „народно преданије, народна традиција." Па као зашто онда да се не сме мењати та народна традиција? Изашто сенеби

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц вак.) смело казивати и причати народу, да српско царство није пропало с тога, што је Вук Бранковић издају на Косову или већ пре Косова учинио, јер да је то Вук учинио, не може се доказати ничим, а пропасти српског царства били су други узроци? Но као што рекох, то се питање мене не тиче, већ ме се тиче мало тврдња г. ГТавића, „да се ђурађ (Вуковић) народу особито замјерио онијем, када је Сибињанин-Јанка на његову иовратку из Косовског ооја уловио и да се „зацијело" баш тим особито замерио народу деспот ђурађ. ђурађ Вуковић био је деспот српски али имајући он и у Угарској много градова и будући клетвеник краљу и круни угарској, имао је он место и бивао је у већу угарских велможа онако од прилике, као што данас у Хрватској и Славонији има велможа и избраник^, који седе на две столице, то јест и у земаљском хрватском и у краљевском угарском сабору и с тога се називају „синови обе отаџбине." Ако је дакле г. Павић, пишући оно подвучено, мислио (већ год. 1878.) на угарски народ и да се српски деспот, но уједно велможа угарски, задржавши неко време војводу Јанкула, кад је с Косова бегао, код себе у Смедереву, замерио тиме угарском народу или правије (пошто тада народ ни у угарској ни у хрватској ни у српској земљи није много значио), угарској господи, — ако је дакле ту угарску господу разумевао под оним народом, — онда се нећу нрепирати с г. Павићем због те тврдње његове;