Stražilovo

-га 728 Е>-

њега ваљан службеник. Може на јамачно сањати о сјајној каријери... — Ипак вам јемчим, господине домаћине, — одговори саветник, — да не ће ићи тако у иотеру за емигрантима, као 11урцол... — Гаиуме се, за онаким емигрантима, којих ни нема! — ноправи домаћин, па се гласно аасмеја. И саветник се смејао, ал' му тај смех није баш ишао од срца. XXVII. Свеци нрођоше. Херман се новратио у престоницу. Мина остала сама. У глухој самоћи оиомињала се свију рсчи Херманових, његових погледа и алузија, скупила је све, што је ма у каковој свези било с љубљеном личношћу и почела је о томе да размишља. Помагаху је доста у томе иримедбе Антонијине и других нознаника у месту. Мислила је о том и плакала, еаЊала и тешила се... Најпосле се ипак уверила, да она сама не може ту ништа иомоћи и да све треба оставити времену. Сама је одлучила, да савесно извршује свс, што је на њу спадало — то јест да л.уби Хермана! А то срце, које је Хермана л>убило, јасно јој је говорило, да ни он није према њој равнодушан и да јој само не ће или не може да псповеди своју љубав... А за што је то тако, о том је различито мислила. Једаи пут јој дође, да је још сувише млада, да се у тим годипама може осећати љубав, али се не нристоји још о њој говорити. Исто је тако могао осамнаестогодишњи Херман и о самом себи да мисли, могао је да сања по читаве иоћи без сна о Мипи, али јој пијс могао то рећи, јер у тим се годинама не пристоји исповедити госпођици, ако не ћеш да те исмеје. Осим тогајсјаспо наиоменуо дворски еаветпик, да човек треба врло полако да се нриближује своме усуду, а искуство је код СћтЉаиш-а показало, да се онај понајнре размине са својим придељењем, ко се лакомо маша онога, што му је суђено!... Тако је мудровала Мина, на се умирила.. . Ал' за то пије ирестала да чита књиге и да ради. Иаиротив, сад је .још с већим одушевљењем прихватила носла, а како и неће, кад јујс последњи разговор с ХермаиОм уверио, да се знањем и иауком још није с њим изједначила, а жеиски јој нагои јасио говораше, да га само на том нуту може наћи и најзад својим назвати..

За то сс све више књига гомилало на њеном маленом столу, све је више беле хартије иеиисивано ситним лепим словима, која саставл.аху, у неколпко, повееницу њенс душе. Јунаштво женскога срца може да се узнесе до велике моћи, тим веће, што га често нико не види! Јер лакше је бити јунак пред целим светом, иего нред самим собом !... И у том скривеном јупаштву иротекла је Мипи цела годииа. Иротекла је и друга .. . и трећа! Положај тих младих људи остаде исти, као и пре. Родитељи нису ништа наваљивали, јер су знали, да је Херман ђак, и да се тако не може одмах женити. Доста им беше и то, што је та ирнјател,ска веза непреетано трајала и што ју ништа до тада није раскинуло. Дворски савстник можда није то тако идилично узимао. Можда би дао Мину каковом год нросцу, који би се нојавио еа довољним приходом. АлИ како" се до јако пико није јављао, а сваки се службепик бојао толиких девојака, које би могле иасти њему на врат, дворски се саветник мирно враћао тим сновима, да бар једну кћерку уда за добра човека и који има будућности!. . . Саветиик је ироживео те годииедоста мирно. Није више ништа тражио од света, а ако је што и желео, то је преносио на еина. Живео је само за њега и сањао само о његовој будућности. Беше увереи, да ће Хермаи даље дотерати од њега, да може ноетати и екецеленција са врло масиом илатом. Један пут га само Хсрмаи иеобично ојадио. Седећи, иосле црие каве, угодно на наслоњачи и пушећи кријумчареие смотке, што ихје добио од пријатеља, иодссти саветник Хермана, који је истом дошао кући, на његове детињскс годиие. Причао му са смехом, како се је играо ђепарала, како је, у црвеној капи, јуришао на редове непријатељске, како се је скоро потукао с дсчацима због те капс ... Берта је још додала, како сс имао и за што тући, јср та је каиа токорсе иочетак њихове среће, доиела је у кућу „крстза заслугс", двоструку илату и саветнички чин. А кад је устала са столице, да изиесе иа светлост тај нородичпи аманет и да га, после дуга времена, оиет види, Хермап се је оштро томе противио. . . — Што те то тако љути! — рсћи ће плахо