Stražilovo

510

кући мили и свакидашњи гости наши слепди, особито Вишњић. Живот Јоксима Новића врло је буран. По што је свршио науке, сиђе доле оцу у Срем. Но неје се ту дуго бавио. Жестока му младићка крв и неки случај учинише, да се Јоксим морао уклонити — и он ускочи у Босну те се за њ неје знало много година. За то време је обишао све земље, у којима српски народ живи. То путовање по земљама српског народа беше Јоксиму најбољи факултет за доцнији му рад У томе путовању спријатељио се Јоксим са чувеним породицама босанским, са Видајићима, Мамутбеговићима и другима, а лично се познавао са славним арамбашама: Пецијом, Косићем, Јејићем и др. Вративши се дома, био је у српској буни. Године 1848 био је Јоксим командант српском одељењу, које је имало да пази, да Мађари не ударају на Срем, и као командант је био на Думбову (код Черевића), где неје пустио мађарски ратни брод да прође. После буне га је наша влада гањала због неких новаца и рачуна, али га је сам цар избавио тога, и тада је Јоксим становао у ЈПенбруну. Иначе је становао у Вуковару, Београду, Земуну, Новом Саду. Јоксим је био познаник многим великим личностима у нашем народу а био је лични пријатељ кнеза Милоша, који га је врло ценио и одредио му годишњу плату 100 ц. дуката, коју он до душе, не зна се чијом кривицом, сиромах, неје никад ни уживао. Покушао је некакав покрет у Босни, али му неје иошао за руком. Умро је као сиромах књижевник у Новом Саду на Богојављење 1868 год, Јоксим Новић је један од најплоднијих наших писаца. Све обиље Новићева рада грана се на двоје: радио је на леиој књижевности, и то као песник (у ужем смислу) и приповедач, и па научничкој књижевности. Новићева књижевна радња тесно је скопчана са његовим животом. Одушевљен је био за нашу јуначку песму,те га јејуначка му плаха нарав за цело одвела у Босну. Па где је могао наћи лепше забаве, него по селима и саборима народним, где се највише певало, где је могао гледати бар у малом оио, што се приписује Краљевићу Марку. Бујна му нарав, познанства му са свима славним хајдуцима, оно потанко описивање хајдучког живота, сведоче, да је морао бити и хајдук. Па у таком друштву, час

међу хајдуцима, час код турских великаша, зими код сељака, неје ли зар тамо тада Јоксиму прешло у крв да пева? Онде је богме Јоксим за цело чуо песме о Бирчанину Илији, онде је слушао приче о »Врзину колу« и о »Постанку Високим Дечанима«; а они цитати и оне веселе поскочице и задевице из његова рада о »Нашим пјесмама« најбоље сведоче, како је Јоксим познавао наш народ и како је добро знао за многе тајне наншх Срба мухамедовске вере, чије су двери православнима затворене. Јоксим се јавља у књижевносги у зрелијим годинама. Иоред све моје добре воље да дознам, да ли је Јоксим још какве осим епских песама писао, несам могао наићи, ма да сам неколико тадашњих савремених листова прелистао. Јоксим се јавља први пут године 1847. Већ педесетих је година песма у класичном размеру ређа птица; морале су подлегати, али дабогме да то неје могло брзо ићи, кад су имали тако сјајна представника, као што им беше Лукијан. Али у то се јавља и друга неприлика. Сав дух песника трошио се о питања о језику; јадна и тек у зачетку књижевност наша имала је великих неприлика: етимон, еуфонија, јота и т. д., с друге стране опет . . . али то даље. Требало је или на једну или на другу страну. Година 1847 учинила је прелом. Српска омладина беше подељена у начелима. Бечка омладина, која стајаше под вођством Вуковим, спремала се за одсудан бој. Године 1847 као договорпо изиде прво »Рат за српски језик и правопис«, у коме ђак Вуков обара и управо у бездан рупш иачела и самога вођа тих Вукових противника, доказавши им иотпуно, да иду рђавим путем и да је само онај правац добар и да се само оним путем може на чисто поље изићи, који је Вук показао, а за потврду Даничићева разлагања излази те исте године »Горски Вијенац« и Бранкове »Песме«, лепше него се икада чуше у овим крајевима, као доказ, да се језиком »бабн Смилнни« може лепо певати и писати. Али док је »Горски Вијенац« мали део нашег народа читао, док су Бранка многи, и то жестоко, наиадали, одвраћајући народ да се не кужи читајући Бранка, изиде баш те исте године прво подражавање народпој иесми, изиде »Лазарица« Јоксима Новића. Док су дакле мало њих читали »Горски Вијенац«, док су многи кудили Бранка, увиде се на »Лазарици«