Učitelj

726 Др. Вој. Р. Младеновић

врсте већ је природа поставила у човеку“.“) Хоћемо ли да сажаљење одвојимо од сурадости, онда ову Кантову дефиницију морамо допунити. Осећање бола које у нама изазива туђи бол праћено је тежњом или бар осећањем потребе да се туђи бол уклони. Не будемо ли задовољени у тој тежњи, онда код дужег трајања осећања сажаљења наступа једно још јаче осећање непријатности, притиска, потиштености. И телесни бол може да изазове сажаљење, али у ствари и тада само душевно стање, тј. непријатно осећање, изазвано 060лелим или повређеним делом тела, „налази одјека у нама“. Да дође до тога „одјека“ који називамо сажаљење, потребно је да буду испуњене извесне погодбе. Пре свега мора лице, у коме се јавља сажаљење, да је већ доживело исто или слично стање бола и непријатности. Деца која још немају таквих доживљаја нису сажаљива. За детињство каже Лафонтен: „Ово је доба без сажаљења“, а Виктор Иго: „Био сам дете, био сам мали, био сам свиреп“. Ова свирепост се, као што смо раније већ поменули, објашњава неискусношћу и радозналошћу.

Друга је погодба да се туђи бол изрази, испољи на начин који се разуме. Ко може потпуно да влада својим осећањем, ко својим држањем показује увек исти безизразан мир, тај не може изазвати сажаљење. Мир ове врсте, нарочито кад су у питању осећања бола и радости, био је идеал савршеног човека стојичке филозофске школе старих Грка. Насупрот овој крајности деца су врло ретко у стању да савлађују своја осећања; она обично јасно и без уздржавања испољавају своја осећања и зато најлакше и изазивају сажаљење. Уопште је начин којим људска бића изражавају свој бол разумљив сваком човеку. За једног славног истраживача Африке зна се да је при посматрању једног племена на веома ниском културном ступњу био у недоумици да ли суми то људи. „Када је — прича он — изненада пала једна полуга и ранила једнога од мојих људи, ја одмах чух необуздане узвике жена, а њихова лица изражаваху тако живо и нежно саосећање према рањеном човеку, да је моје срце оштријим погледом него моје око видело кроз прљавштину која унаказује, кроз голотињу и шминку од жуте земље, да у њима куцају људска срца“. М други примери потврђују да чак и људождери показују сажаљење на пр. према бродоломницима. Свирепост неких примитивних народа, због чега се обично говори о недостатку сажаљења код њих, почива на обичајима, верском култу и другим заблудама које код њих имају важност признатих вредности. Насупрот томе животиње или не испољавају свој бол или га изражавају на начин који

4) Кап, Мејарћучк дег 5 еп, П део, 2. књ., 5 34.