Učitelj

Развијање саосећања, 127

је људским бићима неразумљив. Отуда чести недостатак сажаљења према животињама, њихово злостављање и мучење од стране човека.

Непосредни доживљаји сажаљења омогућавају да се то осећање јави и онда кад туђа патња и бол није предмет непосредног опажања. Извештаји, усмени и писмени, који живо цртају поједине несреће (при судару возова, аутомобила, у рудницима итд.) или подесна реч учитељева о патњи појединаца, група и народа у прошлости или просторно далеко од нас чине на пр. да се код слушаоца јави осећање сажаљења. Уколико су унесрећени ближи субјекту (пријатељи, сродници, припадници истог народа) који сажаљева, утолико се овим посредним путем лакше изазива сажаљење. Дешава се пак да несрећа најближих рођака не буде праћена сажаљењем, јер се то осећање замењује јачим осећањем. Аристотело наводи класичан пример свргнутог египћанског краља Амазиса који без суза посматра како његовог сина одводе на губилиште, док није могао уздржати сузе кад је видео да тамо воде сина његовог првог доглавника. У случају свога сина, каже „Аристотело, краљ не осећа сажаљење већ ужас. Исто тако треба знати да се осећање сажаљења губи кад човек за дуже време и стално доживљује осећање бола и патње, својих и "туђих, на пр. у рату. Може се без претеривања рећи да се човек тада навикне на бол, те га он, био свој или туђ, оставља равнодушним. Ова равнодушност као последица навике често пута се у рату назива храброшћу.

У редовним приликама развитак осећања сажаљења могу ометати укорењене верске и друге социјалне предрасуде, као што смо већ напоменули за примитивне народе. Где сва несрећа долази по „божјој вољи“ или по „судбини“, онда се она прима мирно, равнодушно. Исто тако кастинске и друге „сталешке разлике, утврђене и признате традицијом, угушују осећања сажаљења према члановима других класа. Најзад "осећање сажаљења може бити изазвано и испољавањем симулираног бола (на пр. код просјака). Погрешке у васпитању могу и дете навести на лажно претстављање у овом правцу, да би изазвало сажаљење ради остварења неког посебног смера или из сујете (да би, на пр. у породици, постало средиште бриге и старања).

Сурадост је пријатно осећање које у нама изазива туђа радост, срећа. Овај други облик осећања је свакако ређи од сажаљења. Разликује се од њега не само по квалитету глав"_ног осећања него и по другим ознакама. Код сажаљења се поред непријатног осећања и тежње да се туђи бол уклони јавља скоро неопажено, у тамној дубини, извесно пријатно осећање што смо ми поштеђени од патње и бола који нас код другога покреће. Међутим пријатно осећање код сура-