Učitelj

728 Др. Вој Р. Младеновић

дости обично је праћено нејасном жељом исте среће за себе и слабим осећањем непријатности што ми нисмо носилац среће: која у нама изазива сурадост. Код сажаљења човек се, ма и несвесно, осећа изнад објекта сажаљења док се код сурадости осећа запостављен, јер га туђа срећа потсећа на његове недостатке. У оба случаја узрок треба тражити свакако у самоосећању које код сажаљења мање а код сурадости више долази до израза. Само онда кад је човек потпуно незаинтере-“ сован туђом срећом, кад је размак између срећнога и њега толики да је свако поређење искључено, може сурадост да буде потпуно чиста. Отац се радује успеху свога сина у игри, настави итд. не желећи ништа за себе, али друг његовог сина, ма колико искрено и велико било њихово пријатељство и ма у које доба узраста били, неће имати у истом случају исто тако чисто осећање сурадости. Сурадост девојке при венчању њене најбоље пријатељице не може никад да буде тако чиста као сурадост мајке удате девојке. Тамни пратиоци сурадости много су чешћи и јачи него код сажаљења, јер је осећање патње и бола код свих људи углавном подједнако, те је туђи бол лако разумљив док то није на. исти начин случај и с осећањем радости и среће. За постанак сурадости потребан је много јачи повод него код сажаљења, Она се ретко јавља према лицима која нису ма у ком правцу блиска, а скоро никад према непознатим. Тешко се уопште може рећи да је учешће у туђој радости могућно и онда кад се: у њој не налази било непосредно било посредно ма каква пријатност и за себе. Ако развитак самоосећања није упућен правилним путем, те оно није довољно савладано, онда је сурадост у туђој срећи често лицемерна или сасвим близу зависти. Зато је Жан Пол имао право кад је рекао да је за сажаљење довољан човек а за сурадост је потребан анђео.

Обележена особеност обеју душевних стања чини да се. њихова етичка и педагошка вредност не схвата подједнако. Кант није ни сажаљење ни сурадост сматрао за дужност (моралну), јер је гола осећања искључивао из области морала уопште. Сажаљење је одбацивао одлучније него сурадост.. Кад други пати, „па мене својим болом коме не могу помоћи такође (помоћу уобразиље) зарази, онда пате двојица, ма да је зло у ствари (у природи) снашло само једнога. Али је немогућно да може бити дужност да се зло у свету повећава“ .5) Фихте сматра сажаљење такође за неморално, за Дарвина је противно разуму а Ниче је тврдио да „хришћанство као религија сажаљења спречава напредовање у развитку а потпомаже дегенерацију“, јер „сажаљење је мултипликатор патње“. Према овоме, педагошком поступању не би смео да буде за.

5) Капђ н, н,.м, 5 34.