Učitelj

Развијање саосећања 729

датак да потпомаже развијање осећања сажаљења. Овакво гледиште разумљиво је само као резултат размишљања, рефлексије, али је неприродно. Ми смо видели да осећање симпатије а с њом и почетке сажаљења човек доноси на свет с рођењем, да је оно дато од почетка и одговара суштини заједнице, без које би и живот појединчев био немогућан. Сам Кант вели:%) „Ну иако није дужност по себи да се има сажаљење и сурадост с другима, ипак је то активно учешће у њиховој судбини, те најзад дакле посредна дужност да у себи култивишемо сажаљива природна (естетска) осећања и да их као многа средства употребимо за учешће из моралних начела и осећања која њима одговарају“. М Дарвин одмах после наведене тврдње додаје да сажаљење „не можемо спречавати а да не смањујемо најплеменитији део своје природе“. — Други су опет прецењивали сажаљење. Тако је Шопенхауер у њему гледао не само једину основу него целокупну садржину моралности. Морал се међутим не може уопште свести само на осећање, а најмање на једно једино мећу њима, као што се не може заснивати ни само на вољи или разуму.

Оба наведена гледишта су једнострана. М сажаљење и сурадост проистичу из основног осећања симпатије. Из сажаљења се развија наклоност за помоћ другима, за уклањање бола, патње, беде, а тај развитак води оном узвишеном ду“ шевном стању које покреће да се чини добро, води добром. Шта би било од детета, шта од одраслих у заједници и од саме заједнице без осећања сажаљењар Стари Атињани су правилно схватили вредност сажаљења кад су као израз ху“ манитета (човештва) њему подигли олтар. Чиста сурадост према себи равнима претставља већ по себи један редак али савршени облик емоционалног живота. И једно и друго осећање заснивају се на симпатији, коју је немогућно разликовати од наклоности. Зато се разлика између симпатије и наклоности може можда да конструише, али добивена конструкција не одговара искуству. У животу су оне у ствари једно исто осећање, па су то и за нас.

Према свему што смо изнели јасно је да за правилан развитак емоционалног живота човечјег у правцу моралних вредности и сажаљење и сурадост имају своју важност. Педагошко поступање мора пре свега да омогући код васпитаника доживљаје тих осећања у свакој подесној прилици. Таквих прилика пружа већ живот у породичној и школској заједници, али ће васпитач искоришћавати и оне које пружа живот ван школе. Притом се мора истаћи да поучавање или дискусија о вредности сажаљења и сурадости може каткад, нарочито код одраслијих, да има супротне резултате. Поуке:

6) Тамо, 5 35.